детаљ слике: КРК Арт дизајн

СОФИЈА АРПАД

            Чин други илити о крају једне илузије

            Не сећам се којим путем, ни у који час сам се вратила кући оног априлског дана. Памтим само тупи и упорни бол у глави и грудима. И дубоку тугу која ме није напуштала. Сутрадан сам се запутила истом стазом према крају света. Одвела ме је на уобичајено одредиште – до кумодрашких кућа и уличица. И до једног пчелињака. На видику није било ни расцветалог дрвета, ни златокрилих црвеноглавих птица, ни жубора реке, ни једнорога, ни петогодишње девојчице у невестинском руху. Ничег осим карантинског априла који се неосетно претварао у мај испуњен варљивим обећањима о избављењу од велике пошасти. Наредних месеци живот ми је доносио болне губитке. Мењала сам места успављивања и буђења одлучна да променим свет у мени кад већ нисам могла утицати на ритам таласа који су се изненада појављивали на хоризонту да би ме собом повукли према пучини коју сам тешко савладавала. Ипак, мисао на вилинску приказу није ме напуштала. У дугим и хладним ноћима новог пролећа, које као да није желело да дође, неједном сам чула Софијин глас. Беху то речи које је упутила мајци, краљици Јелени, у писму од 11. септембра 1146. године: „Казали сте да премда Вам је веома драго што је Бог међу најпобожнијим женама баш мене изабрао да му будем небеска заручница, а што сам ја прихватила у намери да испуним, за Вас сам, госпођо, ипак помало изгубљена...” Пролеће је напослетку дошло и с њим расцветали макови у пољу повише мог дома. Тај дан беше наизглед обичан, топао, прозрачан, сунчан и облачан истовремено. У маковима је коначно пронађох. Склупчану. Од једног до другог карантинског пролећа она је порасла. Сада је била девојчица на прагу девојаштава. Невестинско рухо заменила је скромном одором бенедиктинке. Плави увојци нестали су под црним велом, убијена женственост губила се у наборима широке црне хаљине, једино је бели оковратник истицао неугасли сјај великих тамних очију. Могло се поодавно наслутити да товари блага њеног оца неће бити довољни да утаже жеђ за моћи њеног свекра. Конрад III променио је свој однос према Угарском краљевству и краљу Гези II. Допустио је Борису, сину Коломановом, да у немачким земљама прикупља одреде плаћеника како би се уз помоћ ратоборних Теутонаца домогао угарског престола. С једнаком безобзирношћу приближио се ромејском цару Манојлу I Комнину. За Софију ту више не беше места. Заруке су раскинуте под изговором да је дванаестогодишњакиња одлучила да своју чедност дарује не престолонаследнику Хајнриху, већ небеском женику Христу. Одведена је у опатију Адмонт на реци Енс у Штајерској из које је писала мајци Јелени, брату Гези и свом духовнику, салцбуршком архиепископу Конраду I. Упорно је понављала да је одлука о монашењу њена. Једино је тражила да јој окрутни свекар додели макар мали део њеног големог мираза како би се заштитила од оних који јој нису желели добро. Међу маковима под београдским небом испричала ми је шта се збиља догодило пред капијом Адмонта оног дана када је по њу у пратњи угарских витезова дошао лично ујак Белош намеран да је врати мајци и брату у Будим. Запис о том дану оставио је хроничар Херборд. Њена прича унеколико је другачија: „Пролеће је било на врхунцу и шуме око Адмонта беху заоденуте раскошним цветовима. Пој птица продирао је и у мој скромни и хладни собичак на спрату женског конака. Нисам имала жеља. Једино сам настојала да ме сви забораве, да у цркви и трпезарији будем наприметна као сена, јер сам сена уистину била. Једног поподнева зачуо се топот коњских копита испред манастирске капије. Опат Готфрид ми је наложио да ступим пред непознате наоружане људе. Рекао ми је да је то мој ујак Белош, славни палатин Угарског краљевства, с мађарским витезовима. Нисам се сећала његовог лика. Нисам се сећала Будима, чак ни мајке. У сновима бих понекад осетила њене руке на лицу и коси, чула бих њен глас, али јој се лика нисам могла сетити. Нисам могла знати како Геза изгледа као краљ. Оца одавно не беше међу живима. Поред живих очију на неки начин и ја бејах слепа. Ујак Белош је био одлучан у својој намери да ме врати у дом из кога су ме одавно испратили. Викао је на опата Готфрида. Говорио је да зна да ово није моја одлука и да сам у Адмонту обична заточеница. Окупиле су се моје сестре бенедиктинке. Потом су дошли монаси. Сви видно узбуђени. А ја? Желела сам да ме нема. Да ме никад није ни било. Господине ујаче, желим да сви знају да је мене лично небески женик Христос испросио, да сам ја његова невеста сада и у све векове, и да је та одлука само моја. Стога Вас молим да оставите на миру часног опата, моју браћу и сестре у Христу Богу и да са собом поведете и своје људе. Пренесите моје речи што верније брату Гези и мајци Јелени, за коју сам, ипак, заувек изгубљена...” Хтела је још нешто да дода, али је заћутала. Пошла је својим путем. Вечни мир пронашла је 15. септембра 1150. године у Адмонту. Имала је мање од 20 година. А њена писма беху измешана с богословским списима мушког пера и убачена у једну књигу која се данас чува у Клагенфурту. Њен несуђени муж Хајнрих упокојио се исте године не дочекавши да постане римско-немачки цар. Та част припала је његовом брату од стрица Фридриху I Барбароси. Макови су одолевали налетима ветра. Из правца Дунава надолазили су густи облаци. Хладноћа је пекла.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: