detalj slike: Iz arhive umetnika

TALENTI DAJANE PETROVIĆ I VERA U BOGA, OCA, SINA I SVETOGA DUHA

Sloboda je ikona Božja u čoveku. Ta ikona stoji nasuprot verovanju u sudbinu, u neku zacrtanu pravu ili krivu po kojoj čovek hodi, hteo–ne hteo...

Dajana Petrović, ćerka, sestra, supruga, majka, sve ostalo što ume darovi su. Priredili smo ovaj zanimljiv razgovor za portal Književna Radionica Kordun, u razgovoru Dajana govori o sebi, svom životu, poslovima i svojoj umetnosti, daru Božjem, delu harmonije koju neguje u svom porodičnom gnezdu i teži ličnosti u koju Gospod veruje!

Дајана Петровић са мужем, јерејом Николом

Književna radionica Kordun, Vest Čester, PA, SAD - Valjevo, SER, u dane Pedesetice ljeta gospodnjeg 2021. 

Pored poezije, uspeli ste razviti i ostale vaše talente u umetnosti, pevate i slikate, verujem da ih imate još. Recite nam šta to još od umetnosti prikrivate u sebi i šta je najvažnije da bi čovek mogao oslobađati te talente iz sebe?

Sklona sam verovanju da smo svi talentovani, što bi značilo darovani. Darodavac je svima podelio talente, pa makar jedan, nekome u startu i više od jednog, nekome trostruko više, petostruko... Recimo da je samo Njemu znano zašto nekome manje, a nekome više. No, svima nam je isti Darodavac blagosiljao jedno – da umnožimo darove. To je tako jednostavno rekao. Znači da je to jednostavno. Jer, zaista On reče umnožite. Nije rekao da je to teško, nije bodrio kao što roditelj bodri dok brine da dete ne odustane. Niti tera, niti moli, već kaže:“Možeš ti to“. I vrlo rano se projave ti darovi. Dete ih već u igri otkrije, vrlo često i vrlo lako pokaže svoja interesovanja. Tu sad treba roditelj da se uključi, podrži i pomogne da dete neometano krene u upoznavanje sebe. Da se sa talentom igra kao sa najdragocenijom igračkom koja mu je data. Da je voli, upoznaje, čuva i stalno nadograđuje. Ako je, pak, ponekad i ostavi u ćošak, da joj nađe pristojno mesto. Da ne bude u mraku i paučini, već na vidnom mestu. Da joj se vrati, odnosno da prigrli svoj dar. Sećam se da sam upravo na svom Krštenju zapamtila, naravno nenamerno, momenat miropomazanja kada sveštenik izgovara reči: ''Pečat Dara Duha Svetoga''. I to ponavlja određeni broj puta. Posle Krštenja, možda baš i tog dana ili samo nekoliko dana posle, napisala sam prvu pesmu. Nazvala sam je Golub, ne znajući da je golub simbol Svetoga Duha. Tada sam imala devet godina. Potom sam počela da se interesujem za crtanje, crtala sam modele suknji, haljina i frizura, koje mi je potom majka pravila. Igrala sam se sa raznim tkaninama, sa drugaricama pravila lutke i štrikala šal. Takođe sam u igri, napisane pesme, raspevavala svojim melodijama. Igrala sam u folkloru, pohađala časove modernog i latino plesa. Sve vreme sam u stvari bila okrenuta umetnosti. A onda se desio rat i moja je veselost i umetnost iz dečije naglo poprimila tamne boje, neprikladne za dete. No, i te boje sam nosila... Tako i danas, pored pisanja, muzike i crtanja, uživam u kaligrafiji i dodiru neispredene vune. Bavim se starom tehnikom mokrog i suvog pustovanja vune, od koje se mogu napraviti odevni predmeti, suveniri, igračke... lepi i unikatni pokloni. A rukodeljom se veoma brzo i uspešno odmore misli, otkloni napetost i oseti boljitak.

Koliko vam vaša multi medijalnost pomaže u organizaciji porodičnog života i ostalih životnih obaveza, koja je tajna usklađivanja linije opuštanja, unutrašnjeg mira, koncetracije nad inspiracijom sa ostalim životnim izazovima i obavezama?

Talenat je uvek nalazio prostora za sebe, valjda tim blagoslovom Darodavca koji nas nije obremenio, već naprotiv darovao da se uz talenat odmorimo, bogatimo, osetimo dobro i ispunjeno. Stoga, imam utisak da niko ne trpi, ni porodica ni talenti. Sve ima svoje pravo vreme. Doduše, ima i nestrpljenja, koje nije baš pohvalno, ali je i to sastavni deo rada i zrenja. Naime, ponekad se čini da nešto treba sad i odmah, no pokaže se da i nije baš tako. Da je veoma važno vreme, i da je proces nastajanja nekog dela, sam rad na istom, a ne samo krajnji proizvod, umetnost, ako je reč o umetnosti uopšte, već da je suština u bavljenju darom. Igra u kojoj sve počinje i nastaje je okosnica stvaralaštva. Takvim pristupom talenti postaju normalnost, pratilac u stopu, začin svakodnevici, a ne otimač od života, porodice, posla... Svaka ličnost je osobena, upravo talenat je taj koji čini da smo svi različiti. Slobodni od drugoga, od izjednačavanja po svaku cenu, od kopiranja. I svakako, važno je naučiti nositi dar i uskladiti ga sa svim ostalim aspektima života. Kako ljudi nisu savršena bića, no teže tome, jer mogu po blagodati i milosti postati, ni ja ne uspevam savršeno da vladam svim obavezama i darovima. No, srećom i Božjim blagoslovom, nesavršeno ali ponešto uspevam, uz podršku i razumevanje porodice.

Završili ste bogoslovski institut i nastavili fakultet, izabrali ste kolegu za životnog partnera, vera i molitva su sastavni i svakodnevni deo vašeg života. Divan ste primer koherencije religije i umetnosti. Poznajem dosta sveštenih lica da se bave umetnošću, koja je to još karika osim božanske, koja spaja bogoslova i umetnika?

Vrlo je često mišljenje da smo se sreli na fakultetu kao kolege, da sam ja nešto birala... Ne mogu reći ni da je slučajnost, jer nije i slučajnosti nema, već delo Božje promisli i našeg slobodnog izbora. Nas dvoje smo se upoznali na pokloničkom putovanju, i to je priča posebna, čudesna... Ali, neka ostane naša. To što smo bili kolege, bilo je samo još jedno poklapanje u svemu što nas je spajalo. No, nije bio ni cilj ni pretenzija. On se bavio fotografijom, svirao je gitaru i pisao poeziju. Takođe, on je brižni baštovan koji ima dar da mu iz semenki niknu najčudesnije biljke, tako da u dvorištu imamo npr. čempres iz Savine, cer iz Oglađenovca, crnu ribizlu sa Zlatibora, smrču sa Tare, četinara sa svete Gore, palmu iz Budve...

To je za mene velika umetnost. Znati sa biljkama. Voleti ih i brinuti o njima. On to savršeno radi. On ih oseća mnogo više nego ja. I zato ga posebno mnogo volim. Preneo je tu ljubav i na mene. Iako sam tu totalni laik i početnik, ipak učestvujem. Muzika nas je mnogo povezala u braku. Posle dece, najviše. Njom se rasterećujemo, opustimo, zaboravimo na sve probleme. Kakvi god da su, malo ih odložimo i potom se rešavanju posvetimo spremniji i odmorniji.

Дајана Петровић предана

Imate jednu pesmu pod naslovom ''Pesma je došla po mene'', onaj ko bolje upozna vas i vaše stavralaštvo ta pesma zaista može izgledati kao sudbinska. Kao vernik i umetnik siguran sam da verujete u sudbinu. Osećate li da živite baš ono što vam je viša sila odredila?

Evo na dan Svete Pedesetnice, silaska Svetog Duha na apostole, kao pravoslavna Hrišćanka, dozvolićete, s puno poštovanja prema svim čitaocima, ispovedam da ne verujem u neku višu silu već da verujem u Boga, Oca, Sina i Svetoga Duha. Takođe, ispovedam i veru da je Gospod načinio čoveka po svom liku, a kao krunu stvaranja dao je čoveku slobodu. Sloboda je ikona Božja u čoveku. Ta ikona stoji nasuprot verovanju u sudbinu, u neku zacrtanu pravu ili krivu po kojoj čovek hodi, hteo–ne hteo... Verovati u sudbinu bilo bi jednako verovati da nema slobode, a to se kosi sa Pravoslavljem. Čovek je oduvek bio slobodan. Da bira... Da umnoži ili da zakopa. Da strahuje i da vrati upravo koliko mu je povereno ili da se ne plaši, već u veri, nadi i ljubavi, oslanjajući se i na razum, rasuđujući o dobru i zlu, uz Božju pomoć pokušava, istražuje, trudi se, podvizava, stremi da stvori i ostvari date mogućnosti. A pesma Pesma je došla po mene upravo govori o poslanju pesme, tj važnosti poezije kojom ću se poštapati, kojom ću lakše podnositi iskušenja. Pesma dolazi uvek kada uzdrhti moja duša nad nekim ili nečijim usudom (životnim putem ili ishodom). Onda pesma uzima od mene taj grumen, Darodavcu predam u jaram, On ga ponese pesmom i tuga namah ne biva tek tuga, već preobražaj. Radosna tuga. Tako to biva. Da, bitno je da se tada desi pesma. Da dođe po to moje breme. Da bih olakšana i spremna mogla ići dalje, u susret novim životnim iskustvima i nadahnuću. Otprilike...rekla bih da se tako dešava, i zato iznova dolazi.

Koliko crkva kao institucija može da pruži više u prezentacije umetnosti, budući da je odnos društva prema umetnosti neprivilegovan?

Crkva je sva u umetnosti i umetnost je sva u Crkvi. Umetnost koju stvara jedini istinski Umetnik, Tvorac. Kako je Otac Tvorac, Sin Spasitelj, Duh Utešitelj i osnivač Crkve, i Sin glava iste, a kršteni narod njeno telo, vidimo već u ovom pokušaju tumačenja poretka i nastanka Crkve da je ona delo, i to ne bilo kakvo već umetničko. Stvaralaštvo. Zajedničko. Upravo Sveta Liturgija jeste svojevrsno umetničko delo, zajedničko delo. Konceptualna umetnost. Multimedijalna vertikalno horizontalna, krstovaskrsna... Svevremena. Crkva od svoje spoljašnjosti do unutrašnjosti, poetotvorenija i molepstvija, kaligrafije, freskopisa i ikonopisa, duboreza, pojanja, prinosa hleba i vina... sva uranja u umetnost i iz sebe izranja umetnost te podražava umetnike. Ona je prostor u kome se prinose darovi, gde se mnogi mogu unaprediti, upotrebiti, umnožiti i ostvariti. Velika je sila Crkve, crkvene umetnosti i mogućnosti. Najpotrebniji umetnički rad je upravo rad na sebi. Da kroz Svete Tajne i Crkvu čovek postane blizak Bogu, da uzraste u meru rasta Hristovog. To je po blagodati i ljubavi Božjoj moguće čoveku. Imamo puno primera u Diptihu svetih kako je moguće postati bogolik i svet. Crkva je brod spasenja, a darovi, odnosno talenti, su upravo sredstvo ka cilju na tom brodu i putu ka Carstvu. Crkva je zato jedna od najvažnijih institucija koja bi trebala da podrži napore i podvige umetnika, istinskih bogotražitelja i stvaralaca. Da prepozna i prigrli, da osvešta. Ima mnogo mogućnosti, ali i potrebe da se uključimo svi skupa u promovisanju kulture i pravih vrednosti, u vremenu koje obiluje raznim iščašenjima. Crkva je tu i lečilište i hram. Hram u kome je, ugledajući se na Bogočeveka, čoveku moguće postati Čovek.

Poreklom ste iz Hrvatske, u vašoj ranoj mladosti bili ste svedok nemilih događaja koji su vam promenili život. Koliko ta rana na duši ima uticaja na vaše stvaralaštvo?

Rođena sam u Hrvatskoj 1981. godine u Slavonskom Brodu, međutim ja sam iz Broda koji se nalazi na desnoj obali reke Save, u Republici Srpskoj. Rat koji je započeo u martu 1992. upravo u Brodu zauvek je obeležio moj život, moje odrastanje i moju ličnost.  Razumela sam u jednom trenutku da je taj strašni rat bio, ne samo beleg mog života, već alarm za buđenje u pet do dvanaest. Buđenje za život koji ovde tek počinje. Koji se ovde tek zametne, i kratko traje, ništa ne osigurava osim končinu. Jer, imali smo sve, pa odjednom ništa, ni kućni prag. Imali ime, status, karijere, planove... i prekid tog naivnog filma. Shvatiš da je sve neizvesno, a da je jedino izvesno za rođenog čoveka da će umreti. Ništa nije zagarantovano, osim smrti. E, tu je kvaka. Ako je to jedini put, onda bi tim putem trebalo ići svesno i odgovorno, s nadom i verom da nije slučajno sve tako postavljeno. I treba se pripremati. Opet darovima. Rat je bio neka vrsta opomene i dara da se ne zanosimo privremenim bogatstvom i pukim sticanjem propadljivoga. Dakako da je materijalni aspekt bitan u materijalnom svetu, ali i duhovni je bitan. I koliko god me je rat strašio i ranjavao, toliko su me Crkva i poezija zaceljivale. Tako da ne mogu da kažem da nije bilo teško, i dan danas je, ali učim da je sad ono što imamo. A sada je vreme našega spasenja. Ni juče ni sutra. Sada.

Književna radionica Kordun vam se našla na usluzi da objavi vaše radove na svom portalu zbog čega smo vrlo počastvovani, pre svega kvalitetom vašeg stvaralaštva. Koja su udruženja do sada pokazala razumevanje za vaš rad, voleli bi da ih istaknete, možda će baš neko od mladih darovitih pesnika isto tako naći baš na njihovu podršku. I mi se trudimo da sledimo one koji odaju priznanja i ukazuju priliku stvaralaštvu novih i mladih autora.

Raduje me što ste bili otvoreni za moje stvaralaštvo, a tako je malo udruženja kojima želim da pripadam. Došlo je vreme kada mnogi pišemo i objavljujemo knjige. Mnoštvo je konkursa i 'mecena'...  No, treba dobro otvoriti oči i biti mudar i strpljiv. Nekada umem napraviti dobar odabir, ali i izvući pouku iz loših.

U poeziji sam ceo svoj život, ni mlada ni nova, jer smo zajedno od detinjstva. Imala sam svega devet godina kada sam napisala svoju prvu zbirku pesama Kada bih ja bila pjesnik, ispisanu od korice do korice. Čitavih dvadeset godina potom, bdila sam nad naramkom svezaka koje sam u izbeglištvu prenosila iz stana u stan, iz grada u grad, strahujući da ih ne pogubim, ali nisam ni pomišljala da objavim išta od toga. A onda se desio susret, i to na Duhovskim svečanostima, pevali smo ispred Crkve Svete Petke na Kalemegdanu, kada su iz publike na binu izlazili pesnici, među njima Matija Bećković i Nenad Grujičić. Nenad Grujičić je govorio pesmu koju kao da sam ja napisala. Koju sam zapravo sanjala... Shvatila sam tada da mi pesnici imamo iste snove, da pišemo iste pesme, da svi imamo tu nedorečenu, neuhvaćenu, tu koju pišemo ceo život, jer pesma i jeste život, jednako kao što je i život pesma. Prišla sam mu da mu to saopštim. Tražio je da mu kažem neku svoju pesmu, izustih je tada na Kalemegdanu na dan Prenosa moštiju Svetog Nikole Mirlikijskog 22. maja, a već 2. jula iste godine Brankovo kolo objavilo je moj prvenac „Sozercanje sna“, za koji sam iste godine na Stražilovu dobila istoimenu nagradu zajedno sa Milanom Rakuljem, Miroslavom Mitkovićem Namom i Mićom Savanovićem. Učešće sa pesnicima Brankovog kola na poetskim susretima na Stražilovu, čuvenoj karlovačkoj gimnaziji u Sremskim Karlovcima i Novom Sadu, koji se održavaju dva puta godišnje, u martu i septembru, priznanje za pesnički prvenac, kao i pojedine nagrađene pesme i kratke priče, učinile su da hrabrije nastupim i osvestim talenat za talenat, kako bi često govorio upravo direktor Brankovog kola. Svest o talentu, bdenje nad njim, rad i umeće nositi se s njim i pravilno ga predstaviti, jednako je važno koliko i samo stvaranje. Jedno bez drugog je manjkavo. Takođe, želim naglasiti da je upravo moju treću knjigu ''U Hrista obučeni'' objavio i za nju pisao prolog blaženopočivši Episkop valjevski gospodin Milutin. Crkva se, uz Episkopa naše Eparhije, pokazala i kao veliki poštovalac književnosti, izdavač koji blagosilja i pomaže objavljivanje autorskih dela. 

Treba samo raditi, istrajavati, truditi se, moliti i voditi jevanđeljskim rečima: ''Kucaj i otvoriće se. ''

Koliko imate objavljenih knjiga, jeste li imali samostalnu izložbu, kako često imate muzičke nastupe i da li ste često u prilici da vaš recitatorski dar predstavite publici?

Imam tri objavljene knjige i nekoliko spremljenih rukopisa poezije i kratke proze koji čekaju neko bolje vreme i izdavača. Prva knjiga Sozercanje sna, 2010 u izdanju Brankovog kola; druga knjiga ''Mala slova duge zime'' i ''U Hrista obučeni''. Kao grupa Nektarija, suprug i ja nastupamo na duhovnim akademijama, na crkvenim slavama, duhovnim tribinama, svetosavskim i drugim akademijama pri crkvenim i kulturnim ustanovama, na otvaranjima izložbi i književnim večerima. Nastupali smo širom Srbije i R. Srpske, ali i u dijaspori. U vreme karantina i korone koncerti su zamenjeni onlajn nastupima, te smo često uzimali učešća zahvaljujući jutjub platformi ŽIVE REČI koju je osnovao kruševački sveštenik o. Ivan Cvetković.

Sada ponovo imamo nastupe uživo i tome se neopisivo radujemo. Osmišljeni su kao svojevrsni poetsko muzički program. Malo pevanja, malo kazivanja stihova...

Nisam imala samostalnu izložbu, rekla bih da je daleko, i da je ta ideja tek u začetku. Učestvovala sam u nekoliko grupnih izložbi, a pustovane predmete, tačnije vunene sapune u obliku vaskršnjih jaja, ovekovečili smo u spotu pesme ''Hristos vaskrse'' koju smo snimili i objavili na Vaskrs. Takođe, zajedno sa snimateljima osmišljavala sam scenografiju i režirala većinu naših spotova. Možete poslušati i pogledati iste na našem jutub kanalu: Grupa Nektarija.

Na taj način publika širom sveta može da se upozna sa delom moga stvaralaštva.  GRUPA NEKTARIJA

Iza uspešnog umetnika stoji jedno veliko razumevanje i podrška porodice, vi se sa tim verovatno možete pohvaliti, vama ta snaga nije uskraćena, usmeravate li vašu decu ka umetnošću ili već poseduju izraženu težnju umetničkom načinu izražavanja?

Suprug mi je veliki pomoćnik i pruža mi podršku znajući da preuzme na sebe sve moguće poslove i obaveze u momentu kada to mora jer ja na primer nisam spavala celu noć jer sam radila na nekom projektu, snimala ili pisala. I divno je jer mi ne prigovara, već je tu da napisano pročita, čuje nove melodije, isprati program koji osmišljavam, potpomogne i dopuni, predloži lepše ili smislenije rešenje, ali me ne pritiska niti se ljuti ako ostanem dosledna svom rešenju i osećanju. Zahvalna sam Bogu što smo se prepoznali, što hoće da uskoči kada radim nešto bitno. On dobro zna da ne bih bila ni mirna ni radosna kada bih stvarala i bila uspešna na uštrb vremena kvalitetno provedenog sa porodicom, ili da naša deca nešto za radi toga trpe, da na primer ostanu bez ručka, ne odu na trening, rođendan. Tada se on uključuje. Srećom ne dešava se toliko često da ne ručamo zbog mog pisanja ili pustovanja. To su iznimne situacije. 

A deca s nama idu svuda. Tako smo odrastali i moj suprug i ja u svojim porodicama. Svuda smo išli sa svojim roditeljima i imamo divna sećanja na bezbrižne porodične trenutke. Zato želimo da i naša deca budu mirna i bogata osećanjem ljubavi i pažnje. Najpre s nama su u Crkvi, i tu se uključuju u crkveni i liturgijski život. Za pevnicom su od prenatalnog perioda, pričešćuju se i sad već polako sami trude. Vodimo ih na sva kulturna dešavanja u gradu, ne samo na naše nastupe, već i izložbe, predstave i književne večeri. I oni vole muziku. Vasilije trenira košarku i svira harmoniku, Konstantin klarinet, Nektarija ide na balet. Smatramo da se deca ugledaju na roditelje i da ne treba vršiti pritisak. Trebali bismo kao roditelji praviti pametne izbore. Onda ne treba misliti i mnogo brinuti šta će biti s potomcima. Staze su uglavnom utabane... poznate i slične. Pokušavamo da vaspitavamo decu tako što će sve biti na svom mestu ako im ljubav ka Bogu i bližnjem bude na prvom. 

Za kraj ovog našeg razgovora bilo bi lepo da nam kažete o produhovljenju duše i tela, kolika je uloga vere i umetnosti u tome i šta je za svakog čoveka najbolje da bi na na najlakši način negovao bogatestvo u sebi koje mu je priroda darivala?

Postati produhovljen, pa to je dugotrajan i mukotrpan proces. Mogla bih se usuditi i reći, cilj. A kada ga promašimo, važno je vratiti se na pravi put. Težiti ostvarenju ličnosti u koju Gospod veruje, a veruje u nas čim postojimo. Vera je dar, vrlina, kroz koju opstajemo i postojimo. I dobro znamo kada se desi promašaj. Savest nas vraća da popravimo kvar. Da ovaj put stvaramo ispravnije. Biti produhovljen pretpostavlja svesnost. Svest o dobru i zlu, svest o nesavršenosti i želji za boljim čovekom koji ispravlja sebe a ne drugoga. Produhovljen čovek je svestan da je bogat ako ima Boga. Da će imati ako daje. Da je njegovo samo ono što učini za drugoga. Jedino može sačuvati bogatstvo ako ga pruži. Ako otvori i srce i šaku. Jer, zaista sve što istinski vredi zabadava dobismo, (zabadava i dajmo) ... Umetnost je najvažniji začin života. Otisak duše u vremenu. Ona osveštava i osmišljava obesmišljeni ''hleba i igara'' potrošački stil života, i produžava ga izvan svake smrti, kroz veru u večni smisao i postojanje. Umetnost je stoga prihvatanje i nadgradnja sebe samog kroz darove. Talenti iščezavaju ako smo škrti. Čim se čovek otvori, i talenat iziđe na svetlo, odmah raste i množi se. Talenat se tići na talenat, te umetnost postaje bogata, duhovna, lekovita... A kada se oslobodi stvaraoca ima šansu da postane i večna. 

Razgovor priredio i vodio Ilija Šaula

PODELITE OVAJ TEKST NA: