детаљ слике: Из архиве уметника

ТАЛЕНТИ ДАЈАНЕ ПЕТРОВИЋ И ВЕРА У БОГА, ОЦА, СИНА И СВЕТОГА ДУХА

Слобода је икона Божја у човеку. Та икона стоји насупрот веровању у судбину, у неку зацртану праву или криву по којој човек ходи, хтео–не хтео...

Дајана Петровић, ћерка, сестра, супруга, мајка, све остало што уме дарови су. Приредили смо овај занимљив разговор за портал Књижевна Радионица Кордун, у разговору Дајана говори о себи, свом животу, пословима и својој уметности, дару Божјем, делу хармоније коју негује у свом породичном гнезду и тежи личности у коју Господ верује!

Дајана Петровић са мужем, јерејом Николом

Књижевна радионица Кордун, Вест Честер, ПА, САД - Ваљево, СЕР, у дане Педесетице љета господњег 2021. 

Поред поезије, успели сте развити и остале ваше таленте у уметности, певате и сликате, верујем да их имате још. Реците нам шта то још од уметности прикривате у себи и шта је најважније да би човек могао ослобађати те таленте из себе?

Склона сам веровању да смо сви талентовани, што би значило даровани. Дародавац је свима поделио таленте, па макар један, некоме у старту и више од једног, некоме троструко више, петоструко... Рецимо да је само Њему знано зашто некоме мање, а некоме више. Но, свима нам је исти Дародавац благосиљао једно – да умножимо дарове. То је тако једноставно рекао. Значи да је то једноставно. Јер, заиста Он рече умножите. Није рекао да је то тешко, није бодрио као што родитељ бодри док брине да дете не одустане. Нити тера, нити моли, већ каже:“Можеш ти то“. И врло рано се пројаве ти дарови. Дете их већ у игри открије, врло често и врло лако покаже своја интересовања. Ту сад треба родитељ да се укључи, подржи и помогне да дете неометано крене у упознавање себе. Да се са талентом игра као са најдрагоценијом играчком која му је дата. Да је воли, упознаје, чува и стално надограђује. Ако је, пак, понекад и остави у ћошак, да јој нађе пристојно место. Да не буде у мраку и паучини, већ на видном месту. Да јој се врати, односно да пригрли свој дар. Сећам се да сам управо на свом Крштењу запамтила, наравно ненамерно, моменат миропомазања када свештеник изговара речи: ''Печат Дара Духа Светога''. И то понавља одређени број пута. После Крштења, можда баш и тог дана или само неколико дана после, написала сам прву песму. Назвала сам је Голуб, не знајући да је голуб симбол Светога Духа. Тада сам имала девет година. Потом сам почела да се интересујем за цртање, цртала сам моделе сукњи, хаљина и фризура, које ми је потом мајка правила. Играла сам се са разним тканинама, са другарицама правила лутке и штрикала шал. Такође сам у игри, написане песме, распевавала својим мелодијама. Играла сам у фолклору, похађала часове модерног и латино плеса. Све време сам у ствари била окренута уметности. А онда се десио рат и моја је веселост и уметност из дечије нагло попримила тамне боје, неприкладне за дете. Но, и те боје сам носила... Тако и данас, поред писања, музике и цртања, уживам у калиграфији и додиру неиспредене вуне. Бавим се старом техником мокрог и сувог пустовања вуне, од које се могу направити одевни предмети, сувенири, играчке... лепи и уникатни поклони. А рукодељом се веома брзо и успешно одморе мисли, отклони напетост и осети бољитак.

Колико вам ваша мулти медијалност помаже у организацији породичног живота и осталих животних обавеза, која је тајна усклађивања линије опуштања, унутрашњег мира, концетрације над инспирацијом са осталим животним изазовима и обавезама?

Таленат је увек налазио простора за себе, ваљда тим благословом Дародавца који нас није обременио, већ напротив даровао да се уз таленат одморимо, богатимо, осетимо добро и испуњено. Стога, имам утисак да нико не трпи, ни породица ни таленти. Све има своје право време. Додуше, има и нестрпљења, које није баш похвално, али је и то саставни део рада и зрења. Наиме, понекад се чини да нешто треба сад и одмах, но покаже се да и није баш тако. Да је веома важно време, и да је процес настајања неког дела, сам рад на истом, а не само крајњи производ, уметност, ако је реч о уметности уопште, већ да је суштина у бављењу даром. Игра у којој све почиње и настаје је окосница стваралаштва. Таквим приступом таленти постају нормалност, пратилац у стопу, зачин свакодневици, а не отимач од живота, породице, посла... Свака личност је особена, управо таленат је тај који чини да смо сви различити. Слободни од другога, од изједначавања по сваку цену, од копирања. И свакако, важно је научити носити дар и ускладити га са свим осталим аспектима живота. Како људи нису савршена бића, но теже томе, јер могу по благодати и милости постати, ни ја не успевам савршено да владам свим обавезама и даровима. Но, срећом и Божјим благословом, несавршено али понешто успевам, уз подршку и разумевање породице.

Завршили сте богословски институт и наставили факултет, изабрали сте колегу за животног партнера, вера и молитва су саставни и свакодневни део вашег живота. Диван сте пример кохеренције религије и уметности. Познајем доста свештених лица да се баве уметношћу, која је то још карика осим божанске, која спаја богослова и уметника?

Врло је често мишљење да смо се срели на факултету као колеге, да сам ја нешто бирала... Не могу рећи ни да је случајност, јер није и случајности нема, већ дело Божје промисли и нашег слободног избора. Нас двоје смо се упознали на поклоничком путовању, и то је прича посебна, чудесна... Али, нека остане наша. То што смо били колеге, било је само још једно поклапање у свему што нас је спајало. Но, није био ни циљ ни претензија. Он се бавио фотографијом, свирао је гитару и писао поезију. Такође, он је брижни баштован који има дар да му из семенки никну најчудесније биљке, тако да у дворишту имамо нпр. чемпрес из Савине, цер из Оглађеновца, црну рибизлу са Златибора, смрчу са Таре, четинара са свете Горе, палму из Будве...

То је за мене велика уметност. Знати са биљкама. Волети их и бринути о њима. Он то савршено ради. Он их осећа много више него ја. И зато га посебно много волим. Пренео је ту љубав и на мене. Иако сам ту тотални лаик и почетник, ипак учествујем. Музика нас је много повезала у браку. После деце, највише. Њом се растерећујемо, опустимо, заборавимо на све проблеме. Какви год да су, мало их одложимо и потом се решавању посветимо спремнији и одморнији.

Дајана Петровић предана

Имате једну песму под насловом ''Песма је дошла по мене'', онај ко боље упозна вас и ваше ставралаштво та песма заиста може изгледати као судбинска. Као верник и уметник сигуран сам да верујете у судбину. Осећате ли да живите баш оно што вам је виша сила одредила?

Ево на дан Свете Педесетнице, силаска Светог Духа на апостоле, као православна Хришћанка, дозволићете, с пуно поштовања према свим читаоцима, исповедам да не верујем у неку вишу силу већ да верујем у Бога, Оца, Сина и Светога Духа. Такође, исповедам и веру да је Господ начинио човека по свом лику, а као круну стварања дао је човеку слободу. Слобода је икона Божја у човеку. Та икона стоји насупрот веровању у судбину, у неку зацртану праву или криву по којој човек ходи, хтео–не хтео... Веровати у судбину било би једнако веровати да нема слободе, а то се коси са Православљем. Човек је одувек био слободан. Да бира... Да умножи или да закопа. Да страхује и да врати управо колико му је поверено или да се не плаши, већ у вери, нади и љубави, ослањајући се и на разум, расуђујући о добру и злу, уз Божју помоћ покушава, истражује, труди се, подвизава, стреми да створи и оствари дате могућности. А песма Песма је дошла по мене управо говори о послању песме, тј важности поезије којом ћу се поштапати, којом ћу лакше подносити искушења. Песма долази увек када уздрхти моја душа над неким или нечијим усудом (животним путем или исходом). Онда песма узима од мене тај грумен, Дародавцу предам у јарам, Он га понесе песмом и туга намах не бива тек туга, већ преображај. Радосна туга. Тако то бива. Да, битно је да се тада деси песма. Да дође по то моје бреме. Да бих олакшана и спремна могла ићи даље, у сусрет новим животним искуствима и надахнућу. Отприлике...рекла бих да се тако дешава, и зато изнова долази.

Колико црква као институција може да пружи више у презентације уметности, будући да је однос друштва према уметности непривилегован?

Црква је сва у уметности и уметност је сва у Цркви. Уметност коју ствара једини истински Уметник, Творац. Како је Отац Творац, Син Спаситељ, Дух Утешитељ и оснивач Цркве, и Син глава исте, а крштени народ њено тело, видимо већ у овом покушају тумачења поретка и настанка Цркве да је она дело, и то не било какво већ уметничко. Стваралаштво. Заједничко. Управо Света Литургија јесте својеврсно уметничко дело, заједничко дело. Концептуална уметност. Мултимедијална вертикално хоризонтална, крстоваскрсна... Свевремена. Црква од своје спољашњости до унутрашњости, поетотворенија и молепствија, калиграфије, фрескописа и иконописа, дубореза, појања, приноса хлеба и вина... сва урања у уметност и из себе израња уметност те подражава уметнике. Она је простор у коме се приносе дарови, где се многи могу унапредити, употребити, умножити и остварити. Велика је сила Цркве, црквене уметности и могућности. Најпотребнији уметнички рад је управо рад на себи. Да кроз Свете Тајне и Цркву човек постане близак Богу, да узрасте у меру раста Христовог. То је по благодати и љубави Божјој могуће човеку. Имамо пуно примера у Диптиху светих како је могуће постати боголик и свет. Црква је брод спасења, а дарови, односно таленти, су управо средство ка циљу на том броду и путу ка Царству. Црква је зато једна од најважнијих институција која би требала да подржи напоре и подвиге уметника, истинских боготражитеља и стваралаца. Да препозна и пригрли, да освешта. Има много могућности, али и потребе да се укључимо сви скупа у промовисању културе и правих вредности, у времену које обилује разним ишчашењима. Црква је ту и лечилиште и храм. Храм у коме је, угледајући се на Богочевека, човеку могуће постати Човек.

Пореклом сте из Хрватске, у вашој раној младости били сте сведок немилих догађаја који су вам променили живот. Колико та рана на души има утицаја на ваше стваралаштво?

Рођена сам у Хрватској 1981. године у Славонском Броду, међутим ја сам из Брода који се налази на десној обали реке Саве, у Републици Српској. Рат који је започео у марту 1992. управо у Броду заувек је обележио мој живот, моје одрастање и моју личност.  Разумела сам у једном тренутку да је тај страшни рат био, не само белег мог живота, већ аларм за буђење у пет до дванаест. Буђење за живот који овде тек почиње. Који се овде тек заметне, и кратко траје, ништа не осигурава осим кончину. Јер, имали смо све, па одједном ништа, ни кућни праг. Имали име, статус, каријере, планове... и прекид тог наивног филма. Схватиш да је све неизвесно, а да је једино извесно за рођеног човека да ће умрети. Ништа није загарантовано, осим смрти. Е, ту је квака. Ако је то једини пут, онда би тим путем требало ићи свесно и одговорно, с надом и вером да није случајно све тако постављено. И треба се припремати. Опет даровима. Рат је био нека врста опомене и дара да се не заносимо привременим богатством и пуким стицањем пропадљивога. Дакако да је материјални аспект битан у материјалном свету, али и духовни је битан. И колико год ме је рат страшио и рањавао, толико су ме Црква и поезија зацељивале. Тако да не могу да кажем да није било тешко, и дан данас је, али учим да је сад оно што имамо. А сада је време нашега спасења. Ни јуче ни сутра. Сада.

Књижевна радионица Кордун вам се нашла на услузи да објави ваше радове на свом порталу због чега смо врло почаствовани, пре свега квалитетом вашег стваралаштва. Која су удружења до сада показала разумевање за ваш рад, волели би да их истакнете, можда ће баш неко од младих даровитих песника исто тако наћи баш на њихову подршку. И ми се трудимо да следимо оне који одају признања и указују прилику стваралаштву нових и младих аутора.

Радује ме што сте били отворени за моје стваралаштво, а тако је мало удружења којима желим да припадам. Дошло је време када многи пишемо и објављујемо књиге. Мноштво је конкурса и 'мецена'...  Но, треба добро отворити очи и бити мудар и стрпљив. Некада умем направити добар одабир, али и извући поуку из лоших.

У поезији сам цео свој живот, ни млада ни нова, јер смо заједно од детињства. Имала сам свега девет година када сам написала своју прву збирку песама Када бих ја била пјесник, исписану од корице до корице. Читавих двадесет година потом, бдила сам над нарамком свезака које сам у избеглиштву преносила из стана у стан, из града у град, страхујући да их не погубим, али нисам ни помишљала да објавим ишта од тога. А онда се десио сусрет, и то на Духовским свечаностима, певали смо испред Цркве Свете Петке на Калемегдану, када су из публике на бину излазили песници, међу њима Матија Бећковић и Ненад Грујичић. Ненад Грујичић је говорио песму коју као да сам ја написала. Коју сам заправо сањала... Схватила сам тада да ми песници имамо исте снове, да пишемо исте песме, да сви имамо ту недоречену, неухваћену, ту коју пишемо цео живот, јер песма и јесте живот, једнако као што је и живот песма. Пришла сам му да му то саопштим. Тражио је да му кажем неку своју песму, изустих је тада на Калемегдану на дан Преноса моштију Светог Николе Мирликијског 22. маја, а већ 2. јула исте године Бранково коло објавило је мој првенац „Созерцање сна“, за који сам исте године на Стражилову добила истоимену награду заједно са Миланом Ракуљем, Мирославом Митковићем Намом и Мићом Савановићем. Учешће са песницима Бранковог кола на поетским сусретима на Стражилову, чувеној карловачкој гимназији у Сремским Карловцима и Новом Саду, који се одржавају два пута годишње, у марту и септембру, признање за песнички првенац, као и поједине награђене песме и кратке приче, учиниле су да храбрије наступим и освестим таленат за таленат, како би често говорио управо директор Бранковог кола. Свест о таленту, бдење над њим, рад и умеће носити се с њим и правилно га представити, једнако је важно колико и само стварање. Једно без другог је мањкаво. Такође, желим нагласити да је управо моју трећу књигу ''У Христа обучени'' објавио и за њу писао пролог блаженопочивши Епископ ваљевски господин Милутин. Црква се, уз Епископа наше Епархије, показала и као велики поштовалац књижевности, издавач који благосиља и помаже објављивање ауторских дела. 

Треба само радити, истрајавати, трудити се, молити и водити јеванђељским речима: ''Куцај и отвориће се. ''

Колико имате објављених књига, јесте ли имали самосталну изложбу, како често имате музичке наступе и да ли сте често у прилици да ваш рецитаторски дар представите публици?

Имам три објављене књиге и неколико спремљених рукописа поезије и кратке прозе који чекају неко боље време и издавача. Прва књига Созерцање сна, 2010 у издању Бранковог кола; друга књига ''Мала слова дуге зиме'' и ''У Христа обучени''. Као група Нектарија, супруг и ја наступамо на духовним академијама, на црквеним славама, духовним трибинама, светосавским и другим академијама при црквеним и културним установама, на отварањима изложби и књижевним вечерима. Наступали смо широм Србије и Р. Српске, али и у дијаспори. У време карантина и короне концерти су замењени онлајн наступима, те смо често узимали учешћа захваљујући јутјуб платформи ЖИВЕ РЕЧИ коју је основао крушевачки свештеник о. Иван Цветковић.

Сада поново имамо наступе уживо и томе се неописиво радујемо. Осмишљени су као својеврсни поетско музички програм. Мало певања, мало казивања стихова...

Нисам имала самосталну изложбу, рекла бих да је далеко, и да је та идеја тек у зачетку. Учествовала сам у неколико групних изложби, а пустоване предмете, тачније вунене сапуне у облику васкршњих јаја, овековечили смо у споту песме ''Христос васкрсе'' коју смо снимили и објавили на Васкрс. Такође, заједно са сниматељима осмишљавала сам сценографију и режирала већину наших спотова. Можете послушати и погледати исте на нашем јутуб каналу: Група Нектарија.

На тај начин публика широм света може да се упозна са делом мога стваралаштва.  ГРУПА НЕКТАРИЈА

Иза успешног уметника стоји једно велико разумевање и подршка породице, ви се са тим вероватно можете похвалити, вама та снага није ускраћена, усмеравате ли вашу децу ка уметношћу или већ поседују изражену тежњу уметничком начину изражавања?

Супруг ми је велики помоћник и пружа ми подршку знајући да преузме на себе све могуће послове и обавезе у моменту када то мора јер ја на пример нисам спавала целу ноћ јер сам радила на неком пројекту, снимала или писала. И дивно је јер ми не приговара, већ је ту да написано прочита, чује нове мелодије, испрати програм који осмишљавам, потпомогне и допуни, предложи лепше или смисленије решење, али ме не притиска нити се љути ако останем доследна свом решењу и осећању. Захвална сам Богу што смо се препознали, што хоће да ускочи када радим нешто битно. Он добро зна да не бих била ни мирна ни радосна када бих стварала и била успешна на уштрб времена квалитетно проведеног са породицом, или да наша деца нешто за ради тога трпе, да на пример остану без ручка, не оду на тренинг, рођендан. Тада се он укључује. Срећом не дешава се толико често да не ручамо због мог писања или пустовања. То су изнимне ситуације. 

А деца с нама иду свуда. Тако смо одрастали и мој супруг и ја у својим породицама. Свуда смо ишли са својим родитељима и имамо дивна сећања на безбрижне породичне тренутке. Зато желимо да и наша деца буду мирна и богата осећањем љубави и пажње. Најпре с нама су у Цркви, и ту се укључују у црквени и литургијски живот. За певницом су од пренаталног периода, причешћују се и сад већ полако сами труде. Водимо их на сва културна дешавања у граду, не само на наше наступе, већ и изложбе, представе и књижевне вечери. И они воле музику. Василије тренира кошарку и свира хармонику, Константин кларинет, Нектарија иде на балет. Сматрамо да се деца угледају на родитеље и да не треба вршити притисак. Требали бисмо као родитељи правити паметне изборе. Онда не треба мислити и много бринути шта ће бити с потомцима. Стазе су углавном утабане... познате и сличне. Покушавамо да васпитавамо децу тако што ће све бити на свом месту ако им љубав ка Богу и ближњем буде на првом. 

За крај овог нашег разговора било би лепо да нам кажете о продуховљењу душе и тела, колика је улога вере и уметности у томе и шта је за сваког човека најбоље да би на на најлакши начин неговао богатество у себи које му је природа даривала?

Постати продуховљен, па то је дуготрајан и мукотрпан процес. Могла бих се усудити и рећи, циљ. А када га промашимо, важно је вратити се на прави пут. Тежити остварењу личности у коју Господ верује, а верује у нас чим постојимо. Вера је дар, врлина, кроз коју опстајемо и постојимо. И добро знамо када се деси промашај. Савест нас враћа да поправимо квар. Да овај пут стварамо исправније. Бити продуховљен претпоставља свесност. Свест о добру и злу, свест о несавршености и жељи за бољим човеком који исправља себе а не другога. Продуховљен човек је свестан да је богат ако има Бога. Да ће имати ако даје. Да је његово само оно што учини за другога. Једино може сачувати богатство ако га пружи. Ако отвори и срце и шаку. Јер, заиста све што истински вреди забадава добисмо, (забадава и дајмо) ... Уметност је најважнији зачин живота. Отисак душе у времену. Она освештава и осмишљава обесмишљени ''хлеба и игара'' потрошачки стил живота, и продужава га изван сваке смрти, кроз веру у вечни смисао и постојање. Уметност је стога прихватање и надградња себе самог кроз дарове. Таленти ишчезавају ако смо шкрти. Чим се човек отвори, и таленат изиђе на светло, одмах расте и множи се. Таленат се тићи на таленат, те уметност постаје богата, духовна, лековита... А када се ослободи ствараоца има шансу да постане и вечна. 

Разговор приредио и водио Илија Шаула

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: