detalj slike: KRK Art dizajn

SLIKA U NOĆI

Dok napolju zima ledi

i mraz injem okna šara,

jedan starac tužan sedi,

sa slikom se razgovara.

U oku mu suza sija

niz obraz se spušta, teče,

ta mu slika najmilija

tihim glasom starac, reče.

Godine su mnoge prošle

beše mladost i lepota,

sad su samo senke došle,

a sa njima brz' će stota.

Gde prođoše svi ti dani

kud uteče život, vreme,

što ne reče sebi tada

skini s leđa teško breme?

Bila beda, bile muke,

od ničega sve da stvori

ništa nema, sem dve ruke,

s nedaćama da se bori.

Noć sa zorom sastavljao

od Meseca svetlo krao,

da mu put on obasja,

sa tovarom zrelog klasja.

Da livade sve pokosi

ambar s žitom da napuni,

Suncu, kiši da prkosi

kopa, žanje i okruni.

Da sazida šupe, štale,

nove kuće da sagradi,

nisu vredne ruke stale

sve je stigao da uradi.

Othranio ćerku, sina,

poštovao svoje stare

odužio on se svima,

a za njega sad ne mare.

I opet se suza spusti

niz usahlo staro lice,

tihim glasom on izusti

"ej živote, varalice".

Sliku gleda i šapuće

sa slike se lica smeše,

odbranio on je ptice

oni u svet odleteše.

Ostaviše njive, kuću,

i ambare i šljivare,

napuniše zemlju tuđu

da zarade tuđe pare.

Sam sa slikom razgovara

u starosti u samoći,

niko vrata ne otvara

niti javlja, da će doći.

Ruka drhti, slika bledi,

a i suza nema više

i da ima šta mu vredi,

nikog nema da mu briše.

Život ode malo osta,

u samoći dani teku

sada ima svega dosta,

al' ga ljute rane peku.

No on se sprema

dok je zima,

od sećanja vajde nema

nit povratka više ima.

Ostade mu  za mladost,

za umorne svoje ruke,

a sad ima  za radost

da zagrli praunuke.

Al se starac moli Bogu

da su, ma gde bili,

pa nek dođu kad god mogu.

I dok zima oštro seče

prođe i još jedno veče.

Slika ćuti, suza stala,

starina je već zaspala,

a sutra će danak novi

istu priču da ponovi.

 

 

krkArt

MOJOJ NANI

 

Sve su moje suze u oko ti stale

dok teret života gazio je tebe,

grejala si nano moje ruke male

svake zimske noći, ne mareć' za sebe.

Svaka moja tuga, teb' je rana bila

i oštro ti srce na komade sekla,

sve si svoje muke uvek vešto krila,

a ja sam to znala i da nisi rekla.

Svijala si nežno ti umorne ruke

osmehom si tugu terala sa lica,

samo da ne vidi, sve te tvoje muke

plavooka mala tvoja unučica.

Dala si mi sebe, učila životu

sve što danas jesam ja dugujem tebi,

u duši ja nosim svu tvoju lepotu

nikada te nano ja menjala ne bi.

Ponosna sam unuka jedne hrabre žene

uzdignute glave na nogama stojim,

od čeličnih niti satkala si mene

da hrabro koračam ničeg se ne bojim

 

krkArt

 

 

VRATI SE...

 

 

Sela su nam nekad bila puna

puna polja, a pune i škole,

sada više nikog nema tuna,

iz daljine sad se sela vole.

U gradu će da budu gospoda

da šetaju po betonu vrelom,

da se stide svog praga i roda,

a i svojom familijom celom.

Zaborave otkud su potekli

ko im bio deda i pradeda,

zaborave šta su im sve stekli

šta  učini za njih glava seda.

Kroz kakve su muke prolazili

dok su crnu zemlju prevrtali,

koliko je  bilo vreme

na leđima dok se nosi breme.

Gospoda je to neka od juče

opanke su o klin obesili,

ne stigoše ništa da nauče,

al' ipak su u fotelju seli.

Gađaju se padežima raznim

sve seljaci da ne budu više,

raduju se obećanju praznom

pa neka se poreklo i briše.

Vratite se svome rodnom kraju

ne bežite od istine prave,

tamo gde vas ognjišta čekaju

da slavite svoje krsne Slave.

Manite se gradova i sjaja

manite se obećanog raja,

nigde nema bez motike 'leba

mnogo rada i napora treba.

Kad si gazda na rodnome pragu

gaziš nogom svoju dedovinu,

to ti duši daje novu snagu

pa osetiš radost i milinu.

Uhvatiš se ti za tvoju bravu

iz bunara tvoju vodu piješ,

spustiš glavu na zelenu travu

u potoku ti lice umiješ.

Budi gazda nemoj sluga biti

nemoj dragog Boga ti ljutiti,

poštuj ono što od starih osta

to što imaš nek ti bude dosta.

Neka naša tad ožive sela

i kolevka opet nek zanjiše,

ti se vrati, man' se sveta bela

tu se vrati i ne idi više!!!

PODELITE OVAJ TEKST NA: