детаљ слике: КРК Арт дизајн

СЛИКА У НОЋИ

Док напољу зима леди

и мраз ињем окна шара,

један старац тужан седи,

са сликом се разговара.

У оку му суза сија

низ образ се спушта, тече,

та му слика најмилија

тихим гласом старац, рече.

Године су многе прошле

беше младост и лепота,

сад су само сенке дошле,

а са њима брз' ће стота.

Где прођоше сви ти дани

куд утече живот, време,

што не рече себи тада

скини с леђа тешко бреме?

Била беда, биле муке,

од ничега све да створи

ништа нема, сем две руке,

с недаћама да се бори.

Ноћ са зором састављао

од Месеца светло крао,

да му пут он обасја,

са товаром зрелог класја.

Да ливаде све покоси

амбар с житом да напуни,

Сунцу, киши да пркоси

копа, жање и окруни.

Да сазида шупе, штале,

нове куће да сагради,

нису вредне руке стале

све је стигао да уради.

Отхранио ћерку, сина,

поштовао своје старе

одужио он се свима,

а за њега сад не маре.

И опет се суза спусти

низ усахло старо лице,

тихим гласом он изусти

"еј животе, варалице".

Слику гледа и шапуће

са слике се лица смеше,

одбранио он је птице

они у свет одлетеше.

Оставише њиве, кућу,

и амбаре и шљиваре,

напунише земљу туђу

да зараде туђе паре.

Сам са сликом разговара

у старости у самоћи,

нико врата не отвара

нити јавља, да ће доћи.

Рука дрхти, слика бледи,

а и суза нема више

и да има шта му вреди,

никог нема да му брише.

Живот оде мало оста,

у самоћи дани теку

сада има свега доста,

ал' га љуте ране пеку.

Но он се спрема

док је зима,

од сећања вајде нема

нит повратка више има.

Остаде му  за младост,

за уморне своје руке,

а сад има  за радост

да загрли праунуке.

Ал се старац моли Богу

да су, ма где били,

па нек дођу кад год могу.

И док зима оштро сече

прође и још једно вече.

Слика ћути, суза стала,

старина је већ заспала,

а сутра ће данак нови

исту причу да понови.

 

 

krkArt

МОЈОЈ НАНИ

 

Све су моје сузе у око ти стале

док терет живота газио је тебе,

грејала си нано моје руке мале

сваке зимске ноћи, не марећ' за себе.

Свака моја туга, теб' је рана била

и оштро ти срце на комаде секла,

све си своје муке увек вешто крила,

а ја сам то знала и да ниси рекла.

Свијала си нежно ти уморне руке

осмехом си тугу терала са лица,

само да не види, све те твоје муке

плавоока мала твоја унучица.

Дала си ми себе, учила животу

све што данас јесам ја дугујем теби,

у души ја носим сву твоју лепоту

никада те нано ја мењала не би.

Поносна сам унука једне храбре жене

уздигнуте главе на ногама стојим,

од челичних нити саткала си мене

да храбро корачам ничег се не бојим

 

krkArt

 

 

ВРАТИ СЕ...

 

 

Села су нам некад била пуна

пуна поља, а пуне и школе,

сада више никог нема туна,

из даљине сад се села воле.

У граду ће да буду господа

да шетају по бетону врелом,

да се стиде свог прага и рода,

а и својом фамилијом целом.

Забораве откуд су потекли

ко им био деда и прадеда,

забораве шта су им све стекли

шта  учини за њих глава седа.

Кроз какве су муке пролазили

док су црну земљу превртали,

колико је  било време

на леђима док се носи бреме.

Господа је то нека од јуче

опанке су о клин обесили,

не стигоше ништа да науче,

ал' ипак су у фотељу сели.

Гађају се падежима разним

све сељаци да не буду више,

радују се обећању празном

па нека се порекло и брише.

Вратите се своме родном крају

не бежите од истине праве,

тамо где вас огњишта чекају

да славите своје крсне Славе.

Маните се градова и сјаја

маните се обећаног раја,

нигде нема без мотике 'леба

много рада и напора треба.

Кад си газда на родноме прагу

газиш ногом своју дедовину,

то ти души даје нову снагу

па осетиш радост и милину.

Ухватиш се ти за твоју браву

из бунара твоју воду пијеш,

спустиш главу на зелену траву

у потоку ти лице умијеш.

Буди газда немој слуга бити

немој драгог Бога ти љутити,

поштуј оно што од старих оста

то што имаш нек ти буде доста.

Нека наша тад оживе села

и колевка опет нек зањише,

ти се врати, ман' се света бела

ту се врати и не иди више!!!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: