О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориВестиМедијиКолумнаКултура сећања


















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Поезија


СЛИКА У НОЋИ

Валентина Вања Дабић
детаљ слике: КРК Арт дизајн



СЛИКА У НОЋИ



Док напољу зима леди

и мраз ињем окна шара,

један старац тужан седи,

са сликом се разговара.

У оку му суза сија

низ образ се спушта, тече,

та му слика најмилија

тихим гласом старац, рече.

Године су многе прошле

беше младост и лепота,

сад су само сенке дошле,

а са њима брз' ће стота.

Где прођоше сви ти дани

куд утече живот, време,

што не рече себи тада

скини с леђа тешко бреме?

Била беда, биле муке,

од ничега све да створи

ништа нема, сем две руке,

с недаћама да се бори.

Ноћ са зором састављао

од Месеца светло крао,

да му пут он обасја,

са товаром зрелог класја.

Да ливаде све покоси

амбар с житом да напуни,

Сунцу, киши да пркоси

копа, жање и окруни.

Да сазида шупе, штале,

нове куће да сагради,

нису вредне руке стале

све је стигао да уради.

Отхранио ћерку, сина,

поштовао своје старе

одужио он се свима,

а за њега сад не маре.

И опет се суза спусти

низ усахло старо лице,

тихим гласом он изусти

"еј животе, варалице".

Слику гледа и шапуће

са слике се лица смеше,

одбранио он је птице

они у свет одлетеше.

Оставише њиве, кућу,

и амбаре и шљиваре,

напунише земљу туђу

да зараде туђе паре.

Сам са сликом разговара

у старости у самоћи,

нико врата не отвара

нити јавља, да ће доћи.

Рука дрхти, слика бледи,

а и суза нема више

и да има шта му вреди,

никог нема да му брише.

Живот оде мало оста,

у самоћи дани теку

сада има свега доста,

ал' га љуте ране пеку.

Но он се спрема

док је зима,

од сећања вајде нема

нит повратка више има.

Остаде му  за младост,

за уморне своје руке,

а сад има  за радост

да загрли праунуке.

Ал се старац моли Богу

да су, ма где били,

па нек дођу кад год могу.

И док зима оштро сече

прође и још једно вече.

Слика ћути, суза стала,

старина је већ заспала,

а сутра ће данак нови

исту причу да понови.

 

 

krkArt



МОЈОЈ НАНИ

 

Све су моје сузе у око ти стале

док терет живота газио је тебе,

грејала си нано моје руке мале

сваке зимске ноћи, не марећ' за себе.

Свака моја туга, теб' је рана била

и оштро ти срце на комаде секла,

све си своје муке увек вешто крила,

а ја сам то знала и да ниси рекла.

Свијала си нежно ти уморне руке

осмехом си тугу терала са лица,

само да не види, све те твоје муке

плавоока мала твоја унучица.

Дала си ми себе, учила животу

све што данас јесам ја дугујем теби,

у души ја носим сву твоју лепоту

никада те нано ја мењала не би.

Поносна сам унука једне храбре жене

уздигнуте главе на ногама стојим,

од челичних нити саткала си мене

да храбро корачам ничег се не бојим

 

krkArt

 

 

ВРАТИ СЕ...

 

 

Села су нам некад била пуна

пуна поља, а пуне и школе,

сада више никог нема туна,

из даљине сад се села воле.

У граду ће да буду господа

да шетају по бетону врелом,

да се стиде свог прага и рода,

а и својом фамилијом целом.

Забораве откуд су потекли

ко им био деда и прадеда,

забораве шта су им све стекли

шта  учини за њих глава седа.

Кроз какве су муке пролазили

док су црну земљу превртали,

колико је  било време

на леђима док се носи бреме.

Господа је то нека од јуче

опанке су о клин обесили,

не стигоше ништа да науче,

ал' ипак су у фотељу сели.

Гађају се падежима разним

све сељаци да не буду више,

радују се обећању празном

па нека се порекло и брише.

Вратите се своме родном крају

не бежите од истине праве,

тамо где вас огњишта чекају

да славите своје крсне Славе.

Маните се градова и сјаја

маните се обећаног раја,

нигде нема без мотике 'леба

много рада и напора треба.

Кад си газда на родноме прагу

газиш ногом своју дедовину,

то ти души даје нову снагу

па осетиш радост и милину.

Ухватиш се ти за твоју браву

из бунара твоју воду пијеш,

спустиш главу на зелену траву

у потоку ти лице умијеш.

Буди газда немој слуга бити

немој драгог Бога ти љутити,

поштуј оно што од старих оста

то што имаш нек ти буде доста.

Нека наша тад оживе села

и колевка опет нек зањише,

ти се врати, ман' се света бела

ту се врати и не иди више!!!





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"