MORETA

 

 

Uvukao je držeći je za svileni ogrtač u prohladnu konobu, oštrih vinskih mirisa i prislonio na ledeni  zid. Srce joj je kucalo k'o ludo.  Osjećala je njegov topao dah, hladnoću zida. Laganim pokretom prihvatio je crnu masku od velura koju je držala na licu. Polako je  otvorila usta, otpustila  puce (koje je držala) među zubima. Ostala mu je u rukama. Iza maske su ga preplašeno gledala dva užarena oka, dok je prilika bila umotana u svilenu pelerinu sa kapuljačom na glavi.

Dakle, mala  nije maskera muta?

Ne, tiho je ogovorila, stežući  pelerinu, dok joj je srce udaralo ko bubanj.

Znaš da me šjora poslala za tobom. Trudila sam se da me ne obadaš, ne znam ni kako si uspio , ni gđe... Nastradaću kad sazna, rekla je pognute glave.

Glavom je dotakla njegove prsi. Nije se mrdnuo ni za mrvu. Osjećala je njegov dah na vratu. A jaketa je mirisala na limunov cvijet, majčinu dušicu, vrelo mišićavo tijelo, snagu…

Neće saznat, ja  ću te čuvat! Dakle, šjora te poslala, rekao je nekako suho, ne dajući joj ni da mrdne.

 Ada, trebao sam znat. Ima li minestre iz koje Latini ne vire? I koju ne kuvaju? Što oće tvoja šjora? pitao je s gorčinom, eli sam joj za oko zapao?Ne umije drugačije! Nikad gubicu da začepi!  Što činiš kod nje? Sva je lajava, kuriozna i umbrozna!  Vazda nekog zamnom šalje.  Biza.... Pusti sad . Nije mi do nje… koju bi s tobom prozborio..,sve ti basta, Koi z figurina…zadihano je govorio.

Osjeća da je guta očima.

Kako si žvelta na iglu bi se obrnula. Blago dvoru u koji si!

A što, ali bi me ti na dvor? tiho je odgovorila crveneći se.

Rukom joj je  skinuo kapuljaču, pomilovao po kosi i obrazu. Približio je usne njenom malom uvu i tiho prozborio,

A što bi ti falilo? Bolje ti je kod mene bit moja , no služit onu beštiju. Eli?

Est, prozborila je, pitaj oca i mater. Kako oni reču, znaš i sam, ne pitam se ja... mucala je teško dišući, oslanjala se na zid jer se pod ljuljao kao da je brod u neveri.

Davno sam te vidio, zborio je teško dišući, još dok si ono preklanjsko ljeto  pred noćsjedala na baškarić i toćala noge u more. Noge se bijele ko cukar! Mislila si da te niko nevidi. Od mog oka ne možeš pobjeć. Šesna si. Sva u mot, zastao je, a prsa su mu senadimala, srce tuklo ko i njeno samo što ne iskoči iz prsi, a, e…po raci mi je. Basta nam. S obije bande smo  takvi.

Lice su joj oblivali talasi topline i rumenila.

Svuđe sam te vidio, nastavio je ubrzano dišući, i kad zorom  ideš na more da se kupaš.  I kad roniš...e…

Onog momenta kad je rukom dotako njen struk obrnuo se vas svijet oko njih. Osjetila je kako ostaje bez daha i kako je noge izdaju, ko da su dva debla, koljena klecaju... Savatalo je, i samatalo…Ođednom je krv udrila  u glavu, zacrvenila se ko rombun. Uvatila je vrućina. Zgrabila mu je masku iz ruke, stavila je na lice i pobjegla van, na svjež vazduh...da se refa..

U izmaglici nastaloj od njenih pomješanih osjećanja, nije znala koliko je žurila, podižući veštu da se ne saplete o nju. Zaustavila se pored međe (zida i oslonila na njega) i oslonila na nju... Sve joj se mutilo u glavi...i strah i sreća, čežnja i sramota. Skinula je masku, nije joj dala disat.

Dobro je šjoru nazvao beštijom i jest takva, morala je priznat, dovoljno je straha utjerala u kosti svojim ponašanjem i kapricem. Nikad kraja. Dobro bi bilo da joj neko stane na put. Nije mu htjela reći da  zna da mu je za oko zapala... I on njoj...

Te noći postelja joj je mirisala na limun i majčinu dušicu...

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: