МОРЕТА

 

 

Увукао је држећи је за свилени огртач у прохладну конобу, оштрих винских мириса и прислонио на ледени  зид. Срце јој је куцало к'о лудо.  Осјећала је његов топао дах, хладноћу зида. Лаганим покретом прихватио је црну маску од велура коју је држала на лицу. Полако је  отворила уста, отпустила  пуце (које је држала) међу зубима. Остала му је у рукама. Иза маске су га преплашено гледала два ужарена ока, док је прилика била умотана у свилену пелерину са капуљачом на глави.

Дакле, мала  није маскера мута?

Не, тихо је оговорила, стежући  пелерину, док јој је срце ударало ко бубањ.

Знаш да ме шјора послала за тобом. Трудила сам се да ме не обадаш, не знам ни како си успио , ни гђе... Настрадаћу кад сазна, рекла је погнуте главе.

Главом је дотакла његове прси. Није се мрднуо ни за мрву. Осјећала је његов дах на врату. А јакета је мирисала на лимунов цвијет, мајчину душицу, врело мишићаво тијело, снагу…

Неће сазнат, ја  ћу те чуват! Дакле, шјора те послала, рекао је некако сухо, не дајући јој ни да мрдне.

 Ада, требао сам знат. Има ли минестре из које Латини не вире? И kоју не кувају? Што оће твоја шјора? питао је с горчином, ели сам јој за око запао?Не умије другачије! Никад губицу да зачепи!  Што чиниш код ње? Сва је лајава, куриозна и умброзна!  Вазда неког замном шаље.  Биза.... Пусти сад . Није ми до ње… коју би с тобом прозборио..,све ти баста, Кои з фигурина…задихано је говорио.

Осјећа да је гута очима.

Како си жвелта на иглу би се обрнула. Благо двору у који си!

А што, али би ме ти на двор? тихо је одговорила црвенећи се.

Руком јој је  скинуо капуљачу, помиловао по коси и образу. Приближио је усне њеном малом уву и тихо прозборио,

А што би ти фалило? Боље ти је код мене бит моја , но служит ону бештију. Ели?

Ест, прозборила је, питај оца и матер. Како они речу, знаш и сам, не питам се ја... муцала је тешко дишући, ослањала се на зид јер се под љуљао као да је брод у невери.

Давно сам те видио, зборио је тешко дишући, још док си оно преклањско љето  пред ноћсједала на башкарић и тоћала ноге у море. Ноге се бијеле ко цукар! Мислила си да те нико невиди. Од мог ока не можеш побјећ. Шесна си. Сва у мот, застао је, а прса су му сенадимала, срце тукло ко и њено само што не искочи из прси, а, е…по раци ми је. Баста нам. С обије банде смо  такви.

Лице су јој обливали таласи топлине и руменила.

Свуђе сам те видио, наставио је убрзано дишући, и кад зором  идеш на море да се купаш.  И кад рониш...е…

Оног момента кад је руком дотако њен струк обрнуо се вас свијет око њих. Осјетила је како остаје без даха и како је ноге издају, ко да су два дебла, кољена клецају... Саватало је, и саматало…Ођедном је крв удрила  у главу, зацрвенила се ко ромбун. Уватила је врућина. Зграбила му је маску из руке, ставила је на лице и побјегла ван, на свјеж ваздух...да се рефа..

У измаглици насталој од њених помјешаних осјећања, није знала колико је журила, подижући вешту да се не саплете о њу. Зауставила се поред међе (зида и ослонила на њега) и ослонила на њу... Све јој се мутило у глави...и страх и срећа, чежња и срамота. Скинула је маску, није јој дала дисат.

Добро је шјору назвао бештијом и јест таква, морала је признат, довољно је страха утјерала у кости својим понашањем и каприцем. Никад краја. Добро би било да јој неко стане на пут. Није му хтјела рећи да  зна да му је за око запала... И он њој...

Те ноћи постеља јој је мирисала на лимун и мајчину душицу...

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: