METAFIZIČKO I ONIRIČKO KAO OSNOVA PEVANjA

 Ljubinko Jelić, Okolo gnezda snenog, Šumadijske metafore, Biblioteka  „Despot Stefan „ ,Lazarevac,“ 2010.

Msr Milica Jeftimijević Lilić

 

Rukopis izrazito poetskog naziva Okolo gnezda snenog, nedvosmisleno određuje suštinu poezije Ljubinka Jelića, njene metafizičke prelive i osnovno kao izvor estetskih  pregnuća. Tanana duhovnost zasnovana na bajkovitom doživljaju života punog poetskih slika ponetih iz detinjstva rezultira poezijom precizne metrike i višeslojnih značenja sa izrazitom metaforičnošću.

 

Zbirka Okolo gnezda snenog je čvrste strukturne povezanosti, uprkos podeli na šest ciklusa, sa prološkom i epiloškom pesmom, što ukazuje na dobar osećaj za dramaturško oblikovanje građe što daje dinamičnu ritmičku celinu u kojoj se smenjuju višedelne (najčešće trodelne) pesničke strukture, te gotovo da se na kraju ima utisak jedne zaokružene poeme u kojoj se smenjuje pevanje o ljubavi sa pevanjem o umetnosti i smrti.

Istančani lirik, Ljubinko Jelić, vrlo racionalno koristi reči, tvoreći slike koje su jedno od dominantnijih svojstava ove suptilne lirike. Već na početku knjige on postavlja okvir pevanja kao odgovora na duboka pitanja smisla svega i moranja da se uobliči „seme duha“ kao viša čovekova datost, što ukazuje na njegovo poimanje sudbinske nužnosti samopotvrđivanja kroz kreativnost jer uviđa da se zgonetka ljudskog postojanja nikada ne razrešava do kraja što je nesaznajan ili je izvan ljudskog poimanja koje ga možda i čini radoznalim, stvaralačkim.

On, takođe, u ljubavi prema ženi vidi onu vrstu ispunjenosti koja ga vodi višem duhovnom stupnju što izrasta iz ispunjenja koje  dariva plotsko: „Tvoje telo/ talas ognjeni/ leto na svilenim prostirkama u mom / oku zažudela / da se prepozna/ u sunčevoj peni „ .Sunčeva pena ima u sebi potencijal kreativnog i pokretačkog jer ukazuje na otvaranje bića ka duhovnom, a ne zatvaranje u dovoljnosti čulnog doživljaja koji takođe može biti smisao jer se i kroz snagu plotskog doživljaja biće uceljuje i upotpunjuje pred nemošću zbog svesti o  prolaznosti te time i ljudske ništavnosti. Erotsko obasjanje, pokazuje pesnik ,u pojedinim trenucima čini se kao posebna vrednost koja donekle može stajati kao utešna protivteža besmislu ljudske konačnosti: “Sanjam te / u kolovratnom plesu / između bezbroj/ igara sablasnih/ sa zanjihanim klatnom / u strpnji da te/ iz sna ne odnesu / tamo gde nema/ odgovora jasnih“, izgovara lirski subjekt svestan da postoje granice iza kojih se sve dovodi u pitanje ako nema ljubavi koja je i oslonac i inicijator svih drugih stremljenja, i čiji nestanak može i „dah da zaustavi“. 

Ipak, smisao najveće, nepojamne ljubavi  dolazi iz logosa, iz „gnezda snenog“ iz nedokučive a očite moći koja prosvetljuje, dariva misao, slike...koja je tvoračka.

Pesnik imenuje to središte bića sveta, to jezgro kosmosa, to ,kako ga on prisno naziva,“gnezdo sneno“,otkrivajući tako i sopstveno središte preko kojeg se spaja

sa srcem svega postojećeg, sa božanskim principom stvaranja. I to je pesnikov bedem koji ga štiti i posvedočuje. To mu daje moć da oblikuje tu čudesnu energiju koja isijava iz jezika kao oličenja tog gnezda iz kojeg se on rađa i u koje uvire na slućenom kraju, jer kad sve ovozemaljsko bude završeno ostaće pesma to ogledalo duhovnog gnezda – jezika, koja će kazivati odgonetku o pesniku i njegovim uzletanjima do Apsoluta,  o sumnjama i nedokučivim tajnama postojanja. Pesma koja

je nikla iz ljubavi prema izvoru zavičajnom koji je nadahnjivao i zvezdanom nebu koje je vuklo naviše do čudesnih gora čiste duhovnosti.

Pesnički subjekt peva iz ponoćnih tmina iz „muklina“, osluškuje sebe i vreme koje otiče. No, i mukline mogu biti plodotvorne, one plode seme ranijih bolova

I sve se transformiše u pupoljak, u lepotu prenesenu u pesmu sazdanu na nespokoju i čežnji za svetlošću, za trajanjem. Za večnom ljubavlju koja je slavljenje života, prirode, mogućnost da se od privida sveta stvori stvarni, logosni, metafizički prostor pronađene harmonije u sazdanom biću, pesmi, knjizi.

 

U gluvo doba kada se vrata zaumnog otvore i zaprete da progutaju krhko biće lirskog junaka tu je ljubav kao neprobojni štit: „biću uz tebe / umesto blagog/ melemnog zvona/ iznad duševnog / tajnog zaliva“.

Iz tog tajnog zaliva dolaze reči koje su izlaz i izraz one teskobe u kojoj prebiva misaono biće svesno čudne sputanosti u ovozemaljskom životu i svake nedovoljnosti koja  boli, svesno sopstvene dualnosti . vere i sumnje u sebe i stvoreno.

U dobrom delu zbirke pesnik je zamišljen nad tajnom stvaranja koju nastoji odgonetnuti u pesmi. Ta kreativna snaga koja je i samom pesniku nepoznata, oglašava se kao nabujali talas koji tutnji u njegovom biću do časa kada nadvladava bedeme koji mu stoje na putu te reči izabrane da je iskažu sklope se u melodiju i slike, objedinjene smislom i nastane pesma.

 

 

Kao pravi metafizičar, Ljubinko Jelić ne nalazi oslonac na zemlji, već na nebu, ono mu daje dubinu i izvodi ga iz ponora u koji povremeno tone gonjen tajnama jezika i bića koje posrće od neutemeljenosti, od svoje duhovne suštine koja je raspršiva, nekonzistenta i tek kad se sažme u pesmu tada postaje  vidljiva. No, prethodi joj dugotrajno stanje neodređenosti, nemogućnost definitivne samospoznaje: „Sa obale / zagledam u reku/ ne vidim šta je / skriveno na dnu/ ako zatvorim oči / i skočim u dubinu /  jedino mogu zagonetku da uvećam“.

U bezmerju dubine sopstva lirsko ja se i pronalazi i gubi.
Međutim, pesme kao plodovi nedohvatnih snova odišu lepotom duhovnih ozarenja koja potvrđuju iznova pronađen pesnikov identitet u lirici koja nastaje

izbavljujući ga iz lavirinta u kojem posrće dok čeka pesmu kao izraz samoostvarenja. Kad ona stigne potre sumnje, zebnje, slutnje, a duša se kao lastavica uzdigne visoko u prostor osvojene slobode : „Na jeziku /postepeno nižem dane / nemosti i praštanja/  i čeznem zagledan/ svu noć u zvezdane voćnjake / i plodnost prosutu / iz snenog granja/ u moje odavno/ neutešne šake“

Čak i kad se snovno prelije u stvoreno, ostaje bolna istina da smrt kao gladni vuk odnekud vreba i da će sve to biti nemoćno da je odagna.  

Onostrano se povremeno oglašava i opmoinje dovoljno čujno da zagluši zavičajne slavuje, bajkoliku priču o lepoti života koju dobijemo u detinjstvu. Tu je kreštava svraka koja zlosluti i ne da samozaborav i zavaravanje.

Zato se izriče molitva za spasenje, za prevlast sunca nad sekama.

Shodno onim starim verovanjima da se noću ne treba odazvati kada se začuje neočekivani doziv, pesnik se orfejski odupire zovu smrti.

Ali, sumnja o moći rečenog ne jenjava. I „Posle svega“, epiloška presma, ostaje zagonetka koja čuva napisano o sudbini onoga ko je te reči ispisao plamom srca i patnjom uma spremnog da stigne do visova koji se samo u snu slute, kako je i Laza Kostić  već imenovao te tajanstvene predle nesna.

„Noću  do jutra/ kada se jezik/ u snu zažari / i sve kazano/ varka savlada/  a posle svega / ostane seta / svoju istinu da odgoneta“.

 

Završavajući prilično rezignirano svoje pevanje Ljubinko Jelić kao da zapravo afirmiše sam stvaralački čin koji je u iskustvu lirskog junaka postao vrhunski smisao, kojim se zapravo opravdavalo proživljeno vreme, te pesma kao njegov proizvod možda i nije najbitnija. Sve ostaje o domenu igre i odgonetanja koje

se nastavlja i kad pesnika ne bude. Ali, ostaje pesma kao čisti izraz duha, pesnikove tanane liričnosti i bujnog kolorita ponetog sa zlatnih obala detinjstva.

 

 

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: