METАФИЗИЧКО И ОНИРИЧКО КАО ОСНОВА ПЕВАЊА

 Љубинко Јелић, Около гнезда сненог, Шумадијске метафоре, Библиотека  „Деспот Стефан „ ,Лазаревац,“ 2010.

Msr Милица Јефтимијевић Лилић

 

Рукопис изразито поетског назива Около гнезда сненог, недвосмислено одређује суштину поезије Љубинка Јелића, њене метафизичке преливе и oсновно као извор естетских  прегнућа. Танана духовност заснована на бајковитом доживљају живота пуног поетских слика понетих из детињства резултира поезијом прецизне метрике и вишеслојних значења са изразитом метафоричношћу.

 

Збирка Около гнезда сненог је чврсте структурне повезаности, упркос подели на шест циклуса, са пролошком и епилошком песмом, што указује на добар осећај за драматуршко обликовање грађе што даје динамичну ритмичку целину у којој се смењују вишеделне (најчешће троделне) песничке структуре, те готово да се на крају има утисак једне заокружене поеме у којој се смењује певање о љубави са певањем о уметности и смрти.

Истанчани лирик, Љубинко Јелић, врло рационално користи речи, творећи слике које су једно од доминантнијих својстава ове суптилне лирике. Већ на почетку књиге он поставља оквир певања као одговора на дубока питања смисла свега и морања да се уобличи „семе духа“ као виша човекова датост, што указује на његово поимање судбинске нужности самопoтврђивања кроз креативност јер увиђа да се згонетка људског постојања никада не разрешава до краја што је несазнајан или је изван људског поимања које га можда и чини радозналим, стваралачким.

Он, такође, у љубави према жени види ону врсту испуњености која га води вишем духовном ступњу што израста из испуњења које  дарива плотско: „Твоје тело/ талас огњени/ лето на свиленим простиркама у мом / оку зажудела / да се препозна/ у сунчевој пени „ .Сунчева пена има у себи потенцијал креативног и покретачког јер указује на отварање бића ка духовном, а не затварање у довољности чулног доживљаја који такође може бити смисао јер се и кроз снагу плотског доживљаја биће уцељује и употпуњује пред немошћу због свести о  пролазности те тиме и људске ништавности. Еротско обасјање, показује песник ,у појединим тренуцима чини се као посебна вредност која донекле може стајати као утешна противтежа бесмислу људске коначности: “Сањам те / у коловратном плесу / између безброј/ игара сабласних/ са зањиханим клатном / у стрпњи да те/ из сна не однесу / тамо где нема/ одговора јасних“, изговара лирски субјект свестан да постоје границе иза којих се све доводи у питање ако нема љубави која је и ослонац и иницијатор свих других стремљења, и чији нестанак може и „дах да заустави“. 

Ипак, смисао највеће, непојамне љубави  долази из логоса, из „гнезда сненог“ из недокучиве а очите моћи која просветљује, дарива мисао, слике...која је творачка.

Песник именује то средиште бића света, то језгро космоса, то ,како га он присно назива,“гнездо снено“,откривајући тако и сопствено средиште преко којег се спаја

са срцем свега постојећег, са божанским принципом стварања. И то је песников бедем који га штити и посведочује. То му даје моћ да обликује ту чудесну енергију која исијава из језика као оличења тог гнезда из којег се он рађа и у које увире на слућеном крају, јер кад све овоземаљско буде завршено остаће песма то огледало духовног гнезда – језика, која ће казивати одгонетку о песнику и његовим узлетањима до Апсолута,  о сумњама и недокучивим тајнама постојања. Песма која

је никла из љубави према извору завичајном који је надахњивао и звезданом небу које је вукло навише до чудесних гора чисте духовности.

Песнички субјект пева из поноћних тмина из „муклина“, ослушкује себе и време које отиче. Но, и муклине могу бити плодотворне, оне плоде семе ранијих болова

И све се трансформише у пупољак, у лепоту пренесену у песму саздану на неспокоју и чежњи за светлошћу, за трајањем. За вечном љубављу која је слављење живота, природе, могућност да се од привида света створи стварни, логосни, метафизички простор пронађене хармоније у сазданом бићу, песми, књизи.

 

У глуво доба када се врата заумног отворе и запрете да прогутају крхко биће лирског јунака ту је љубав као непробојни штит: „бићу уз тебе / уместо благог/ мелемног звона/ изнад душевног / тајног залива“.

Из тог тајног залива долазе речи које су излаз и израз оне тескобе у којој пребива мисаоно биће свесно чудне спутаности у овоземаљском животу и сваке недовољности која  боли, свесно сопствене дуалности . вере и сумње у себе и створено.

У добром делу збирке песник је замишљен над тајном стварања коју настоји одгонетнути у песми. Та креативна снага која је и самом песнику непозната, оглашава се као набујали талас који тутњи у његовом бићу до часа када надвладава бедеме који му стоје на путу те речи изабране да је искажу склопе се у мелодију и слике, обједињене смислом и настане песма.

 

 

Као прави метафизичар, Љубинко Јелић не налази ослонац на земљи, већ на небу, оно му даје дубину и изводи га из понора у који повремено тоне гоњен тајнама језика и бића које посрће од неутемељености, од своје духовне суштине која је распршива, неконзистента и тек кад се сажме у песму тада постaје  видљива. Но, претходи јој дуготрајно стање неодређености, немогућност дефинитивне самоспознаје: „Са обале / загледам у реку/ не видим шта је / скривено на дну/ ако затворим очи / и скочим у дубину /  једино могу загонетку да увећам“.

У безмерју дубине сопства лирско ја се и проналази и губи.
Међутим, песме као плодови недохватних снова одишу лепотом духовних озарења која потврђују изнова пронађен песников идентитет у лирици која настаје

избављујући га из лавиринта у којем посрће док чека песму као израз самоостварења. Кад она стигне потре сумње, зебње, слутње, а душа се као ластавица уздигне високо у простор освојене слободе : „На језику /постепено нижем дане / немости и праштања/  и чезнем загледан/ сву ноћ у звездане воћњаке / и плодност просуту / из сненог грања/ у моје одавно/ неутешне шаке“

Чак и кад се сновно прелије у створено, остаје болна истина да смрт као гладни вук однекуд вреба и да ће све то бити немоћно да је одагна.  

Онострано се повремено оглашава и опмоиње довољно чујно да заглуши завичајне славује, бајколику причу о лепоти живота коју добијемо у детињству. Ту је крештава сврака која злослути и не да самозаборав и заваравање.

Зато се изриче молитва за спасење, за превласт сунца над секама.

Сходно оним старим веровањима да се ноћу не треба одазвати када се зачује неочекивани дозив, песник се орфејски одупире зову смрти.

Али, сумња о моћи реченог не јењава. И „После свега“, епилошка пресма, остаје загонетка која чува написано о судбини онога ко је те речи исписао пламом срца и патњом ума спремног да стигне до висова који се само у сну слуте, како је и Лаза Костић  већ именовао те тајанствене предле несна.

„Ноћу  до јутра/ када се језик/ у сну зажари / и све казано/ варка савлада/  а после свега / остане сета / своју истину да одгонета“.

 

Завршавајући прилично резигнирано своје певање Љубинко Јелић као да заправо афирмише сам стваралачки чин који је у искуству лирског јунака постао врхунски смисао, којим се заправо оправдавало проживљено време, те песма као његов производ можда и није најбитнија. Све остаје о домену игре и одгонетања које

се наставља и кад песника не буде. Али, остаје песма као чисти израз духа, песникове танане лиричности и бујног колорита понетог са златних обала детињства.

 

 

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: