KIŠA
Kiša pada! Danima... Spiker sa radio stanice čita statističke podatke, „učenjaci“ objašnjavaju... Kiša, pada danima, a on je nervozan. Napet do pucanja...
Preslikani dani, ponovljene radnje, kavez, rutina, paranoja... I spiker sa tv gnjavi, ispušta krike, najradije bi ga... Ubijaju lagano, reprodukuju slike predvorja pakla, ubijaju, korak po korak, deo po deo...
Kiša je ponovo. Virus, histerija, apokalipsa, tu su i čuvari „istine“. Grad je tužan i prljav, bez ljudi. Danas je korak bliži... Umoran je... Sanja, ne ume, iščezli su mu snovi u omeđenom kavezu. Ponavlja pokrete, iznova broji korake od prozora koji gleda u nerođeno sunce do ...
Mrak je, ptice u ovo doba ne pevaju. Izbrisano je vreme, zvuci radosti... Sanja? Laže, ne zna da sanja, izgubio je ... Glas sa radio stanice brblja, pišti, iritira...
Kiša... napunila je minijaturna korita, sliva se u reku, ni brodovi ne mogu prebaciti... Iz usnulog grada u neki daleki grad, ne mogu preneti tupost, nagomilanu tugu, bes i nemoć...
Zamišlja, gasi se vrelina doba koja prekriva severnu stranu lopte, još jedna ugašena iskra, a danas ... Danas je dan porumenelog, bakarnog lišća... Poklon... Torta sa svećicama, oda zrelosti.
Broji korake od ... do... Kavez nije dovoljno velik samo za to i ...
Sanja! Laže, sve je iskrzano, osim... Ni slova više ne razlikuje, ne prepoznaje glas kojim se obraća sebi. Ne odjekuje ....
