КИША
Киша пада! Данима... Спикер са радио станице чита статистичке податке, „учењаци“ објашњавају... Киша, пада данима, а он је нервозан. Напет до пуцања...
Пресликани дани, поновљене радње, кавез, рутина, параноја... И спикер са тв гњави, испушта крике, најрадије би га... Убијају лагано, репродукују слике предворја пакла, убијају, корак по корак, део по део...
Киша је поново. Вирус, хистерија, апокалипса, ту су и чувари „истине“. Град је тужан и прљав, без људи. Данас је корак ближи... Уморан је... Сања, не уме, ишчезли су му снови у омеђеном кавезу. Понавља покрете, изнова броји кораке од прозора који гледа у нерођено сунце до ...
Мрак је, птице у ово доба не певају. Избрисано је време, звуци радости... Сања? Лаже, не зна да сања, изгубио је ... Глас са радио станице брбља, пишти, иритира...
Киша... напунила је минијатурна корита, слива се у реку, ни бродови не могу пребацити... Из уснулог града у неки далеки град, не могу пренети тупост, нагомилану тугу, бес и немоћ...
Замишља, гаси се врелина доба која прекрива северну страну лопте, још једна угашена искра, а данас ... Данас је дан поруменелог, бакарног лишћа... Поклон... Торта са свећицама, ода зрелости.
Броји кораке од ... до... Кавез није довољно велик само за то и ...
Сања! Лаже, све је искрзано, осим... Ни слова више не разликује, не препознаје глас којим се обраћа себи. Не одјекује ....
