KONSTANTINOVO DETINjSTVO

 

Posle neuspešne potrage za pećinom nimfi, Vesna i Irina su se polako spuštale ka najstarijem delu Vatija. Pored mora su se nizale kuće veselihboja: pompejansko crvene, plave, žute, zelene. Pored svake od njih njihao sepo jedan čamac. Vatijem se razlila svetlost kao da je leto.

Išli su Konstantinovim putem, kojim je prolazio kaodečak, kroz pustu kuću na brdu i dvorište. Sada je sve to bilo zaraslo u korov i koprive. Uspele su da prođu kroz sve biljne prepreke i nađu se u najstarijem delu Vatija.

 

- Sećaš li kada nam je Konstantin govorio o svome detinjstvu? – zapitala je Vesna.

 

Pred Irinim očima se pojavio čitav niz slika koje su se čas gubile, čas mešale u nekom šarenom vrtlogu, čas bi bile tako jasne i izrazite da je njenim zemnimočima bilo teško da ih prati.

 

- Ova plava kuća je kuća njegovog ujaka. Davno je prošlo vreme kada je pravio luksuzne drvenejahte i prodavao ih čak i u Levkadi. Kada je Itaka još uvek značila nešto, kako nam je govorio Konstantin – zamišljeno odvrati Vesna.

- A kafana je bila na uglu. Sav život Vatija se odigravao u njoj. Ela, da vidimo je li otvorena? – zapita Irina.

- Neverovatno, ali jeste!

 

Ušle su u kafanu. U njoj je sedeo samo koščati starac, oštrih crta lica, sa šeširom na glavi i cigaretom u ustima, od koje su njegovi gusti brci požuteli. Gledao je u jednu tačku kao da se usredsređuje na neku svoju misao.

 

- Pokušaću da na telefonu nađem neki podatak o ovom delu Vatija – kazala je Vesna, dok se Irina prisećala onoga što je Konstantin pričao o sebi, o svome detinjstvu, o Itaki leti, onjihovim igrama, o zvucima i mirisima Itake tada.

 

Konstantinova priča započinje trenutkom kada je postao svestan sebe. U neodređeno vreme, na dedinoj fotelji, podvio je noge pod sebe i shvatio da će baš on umreti, kao i svidrugi, ali nezavisno od drugih, da će to biti njegov doživljaj ili kraj svih njegovihdoživljaja, te da mu u tome niko ne može pomoći. Iz te posebnosti doživljaja vlastite smrti rodila mu se misao o sebi samom. I od tada je znao da razlikuje sebe od drugih. Bolno, neprolazno iskustvo.

Drugi važan trenutak u njegovom detinjstvu povezan je sa tetkom koja ga je vodila prema nekoj svetlosti.Negde su se peli, možda čak prema pećini nimfi. Pevala je neku pesmu, tako skladnu izvonku, koja ga je lepotom uzdizala prema svetlosti što ga je sva uzimala i obuzimala.

Posle toga je za njega sve bilo drugačije. I čini se da je u igrama još više uživao, ali opreznije. Više nije žurio da uzme užinu sa stola, već je radije postavljao pitanja „Zašto“ svakome koje bio spreman da ga sasluša.

Po izlasku iz crkve, jedne nedelje, iznenadio je dedu pitanjem:

 

- Da li Bog postoji ili se u njega samo veruje?

- Istinski postoji – odgovori, začuđen, deda.

- Ako Bog postoji, a ja mu se stalno molim da svi ljudi budu dobri, zašto su onda nekiljudi zli?

 

Na ovo pitanje deda nije znao kako da odgovori. Ipak mu je bilo drago što ima tako pametnog unuka. Brinulo ga je samo to kuda Konstantina mogu dovesti sva ta njegova propitivanja i raščlanjavanja svake stvari i svakog smisla.

Irina se setila fotografija koje su prikazivale Konstantina na Itaki, njegovog oca, kapetana jednog od Onazisovih brodova, pomalo sramežljivu majku lepoticu koja se smeškom gotovo izvinjavala što nije osrednja, poput drugih ljudi.Bilo su to slike leta na Itaki, prozirnog i lakog neba. U Konstantinovom pamćenju Itaka je vezana za sve njegove početke. Krševita, preteća za druge, topla, što uvek grli, za njega.

Na jednoj od tih fotografija dečaci su skakali sa brodića koji jebio usidren baš ispred prepunog restorana. Konstantin je govorio kako su po ceo dan svi bili zajedno, ručavali su, pevali, svađali se, a potom mirili u suzama. Uveče su pripovedane priče.

Kroz glavu je Irini prošla misao o razlici između katoličkih i pravoslavnih sela na kikladskom ostrvu Tinos. Dok u katoličkom selu, visokih, tek okrečenih kuća, vijugavih ulica sa amfiteatrima ni žive duše nije bilo u letnjim, žarkim danima, u pravoslavnom selu su na trgu ispod razgranatih platana, u hladovini, sedeli svi pokretni stanovnici, gosteći se jelom i pričama. I tako po ceo dan.

Konstantin je govorio da je Itaka tada bila prozirna i netaknuta. Nije bilo turista, samo bi se odnekuda pojavio po koji putnik, a onda bi ga neka porodica jednostavno ugostila. A neki meštanin, koji zna o starinama i pomalo govori engleski, vodao bi putnika po ostrvu, otkrivajućii sâm ponešto. A ni sada Itaka nije nešto popularna. Zaobilaze je turisti. Dođu na Odisejevo ostrvo na sat vremena, tek da kažu da su ga pohodili. „Što i nije tako loše kada se sve uzme uobzir“, ponavljao je Konstantin.

Na kraju ulice bila je klanica. Odvodili sukrave i bikove na klanje. To je za svu decu bio poseban događaj. Ona su se okupljala, smejala se i mamila stoku. Ponekad bi se desiloda se neko grlo stoke otrgne, pa čak i upadne u nečiju kuću. Nastao bi rusvaj, a za decu najdivnija zabava.

Tada je Konstantin čitao grčke mitove i sasvim ozbiljno je zapitao oca:

 

- Treba li ove životinje da budu žrtvovane bogovima?

Na to se otac gromko nasmejao i kazao:

- Biće žrtvovane nama, zaklaće ih, a mi ćemo ih pojesti.

 

Konstantin nije video nikakvu vezu između ubijanja životinje i svoje prehrane, te opet postavi pitanje:

 

- A zašto moramo da ih ubijamo?

- Da bismo ih pojeli!!! – uzvratio mu je otac.

- Ali, ja ne želim da ih jedem. Zašto moram da ih jedem?

- Da bi preživeo!

- A mogu li da preživim a da ih ne jedem?

 

„A zašto, a zašto...“, i tako su visile desetine Konstantinovih pitanja u vazduhu,koja su sva bila logična i na mestu, a na koja niko nije umeo da mu pruži odgovor. I onda jeza Konstantina Itaka prestala da bude ono što je bila do tada, idealno mesto iz „zlatnogdoba“ ljudske istorije. Bez obzira na to, Itaka je za njega ostala zemlja početka, u kojoj je saznao da je on on, da je prolazan, te da ga Itaka, svetla i surova, uvek čeka...

 

PREDIVNE TAJNE KOJE UMIRU U NAMA

 

„Izmolio sam, uspomeno,

Da u tebi nađem najboljeg pomagača

Ne bih li postigao da lik voljenog mladića

Bude isti kao nekad...“

Konstantin Kavafi

 

            Iz bašta kuća u krivudavim uličicama Vatija, dok se Irina i Vesna po noći vraćaju u Telemahovu kuću, izviruju žbunovi jasmina čiji miris, u jednoj od njih, nepovratno pomešan sa krvotokom, uvek probudi predivne tajne koje umiru u nama.

Vesna ove fenomene posmatra verovatno od kad zna za sebe, opisujujući ih intimno, sa namerom da sebi samoj ukaže na neku moralnu pouku, da im se naruga ili samo da se na njih osvrne kao na estetski doživljaj. Iz takvog ambijenta izrasla je čitava anatomija slika, put od moralne pouke do bunta, od bunta do revolucije, od revolucije do lepote, što ju je konačno privelo planeti ljudi.

Vesna se uvek nadala da će valjda u zrelom dobu dospeti do makar mladalačke zrelosti duha, i da će konačno shvatiti da život nije farsa; da nije ljudska komedija; da će taj raskošni brevijar njenih uspomena dati plodove na osnovu najdubljih ponora suštinske gladi u koje porine uvek, bez rezerve.

Intimne beleške i svedočanstva samo u njenim tajnim uspomenama nikada nisu imale vremensku određenost niti se merile na sate i dane jer pojam vremena za nju nije postojao. Postojala je samo naša prolaznost u prostoru.

Uostalom, ona nikada nije ni želela da drugima saopštava unutrašnje doživljaje, prekalivši se tako u jednom sasvim drugačijem vidu. A to je da, kad je to situacija baš zahtevala, svoje sopstvene doživljaje pripiše nekim apstraktnim likovima. U snazi tog preinačavanja poistovetila se sasvim sa onim što nekada rekoše – svako će ostati sam u svojoj prošlosti kao u snu.

Bilo je doduše momenata, kao što je ovaj, kada je sa Irinom prolazila kroz ulice Vatija i kada je smatrala da joj stečeno znanje daje oslonac za intimističku ispovest, jer ona svakako sigurnost ne pretpostavlja riziku kao ni spokojnost nemiru da sa drugima podeli poeziju prostora i vremena dok je miris jasmina, kao miris madlene kod Marsela Prusta, nagoni da se seti izgovorenih reči, načina na koji je držala cigaretu, mirisa pića dok prinosi čašu da otpije prvi gutljaj, slatke čežnje, sjaja očiju koje gledaju iz avgustovske mesečine...

 

- Znaš li da je ovo miris uz koji sam uvek bila zaljubljena? – reče Vesna.

- Nikad mi to nisi rekla. Pričaj… - zacakli Irina.

- Prvi put mi je jasmin zamirisao baš ovde, u Grčkoj, doduše na Peloponezu. Imala sam valjda petnaest, možda šesnaest godina, a on je bio moj vršnjak. Svako veče smo tajno ulazili u dvorište kuće Mikisa Teodorakisa koja je bila nedaleko, ne znam ni sama zašto, možda iz namere da nas domaćin ili neko od njegovih važnih gostiju primeti… Da primeti nas, decu u to vreme, i uvede nas u svet odraslih…  Kada smo se prvi put tako ušunjali, on je ubrao jasmin za mene i dao mi ga izgovarajući nešto vrlo pompezno, ne sećam se više šta tačno. Ali miris jasmina se od tog trenutka zauvek urezao u moje pamćenje. On je obojio sva naša bazanja po obali i brojanja zvezda koje su bile kao na dlanu. Da budem iskrena, ne mogu da se setim kako je taj dečko izgledao, znam samo da je bio veoma lep i da mi je u to vreme ličio na Adonisa. Kada si vrlo mlad, prvo što te privuče je lepota. Osim toga, naučio me je da igram Zorba ples i bacam tanjire, a ja sam ga zauzvrat, valjda zato što se sve odvijalo na Peloponezu, sasvim poistovetila sa jednim od trista Spartanaca.

- To je divna priča draga moja Vesna, trebalo bi je napisati! Zašto mi to nikada nisi rekla?! – reče Irina.

- Zašto, pa valjda zato što su sve priče o ljubavi već ispisane. Eto, Grci su nam, na primer, sjajno ispisali mit o Zevsu koji se zaljubio u Evropu. Kako to biva sa svim moćnicima da pošto poto osvajaju.Kada ju je ugledao na obali,lukavo se preobrazio u belog bika. Evropa jeovako umiljatog bika pogledala, izgubila razum i vukući ga za rogove uzjahala. Vrlo stara slika – početak i kraj svakog zavođenja. Bik je odjurio u more, povukao Evropu sa sobom i odveo je na Krit gde mu je ona rodila tri sina. Moja priča sa mirisom jasmina nije tako arhetipska. Mogla bi da bude petparačka priča, ali više je san. Ponekad mi se čini da sam sve te stvari koje su mi se dogodile samo sanjala. Valjda zato što kasnije, sušta istina stvarnog života prekrije snove koji su nam se desili i učini nestvarnim sva ta poglavlja predivnih tajni koje umiru u nama…

- …ukoliko ih ne podelimo sa drugima –  završi Irina rečenicu.

- Šta je toj priči davalo poseban pečat? – pomisli Vesna glasno i nastavi: - Kad misliš o stvarima koje su se dogodile, uvek misliš samo o fragmentima jer prošlost ne poseduje celovitost. I sada mogu da vidim to noćno nebo posuto zvezdama i znam da sam tada epohalno zaključila kako je starim Grcima bilo lako da se bave astronomijom, kad im je nebeska karta bila na dohvat ruke. Ni danas mi nije jasno zašto sam se uvek zanimala za druge stvari u najintimnijim trenucima. Bilo je čitavo sazvežđe mojih interesovanja na nebesima pod kojim smo zajedno koračali, mesec dana, iz dana u dan. O, ne mogu da budem nemilosrdna i kažem kako nije bilo beskrajne nežnosti. Ali sam svega toga postala svesna tek poslednjeg dana kada je moj grčki Adonis došao da se oprostimo i kada je moj otac, onako, za sebe, prokomentarisao: „To je, dakle, ta velika ljubav.” Izgovorene reči moga oca su uobličile moj doživljaj dajući mu sasvim drugu dimenziju. „Ta ljubav” je nekako misteriozno i mirno ali sasvim ravnomerno odzvanjala u izolovanom prostoru moje glave. Kasnije sam, u avionu, otvorila koverat sa njegovim pismom u koji je bio ubačen cvet jasmina. Sad znaš zašto meni jasmin miriše na ljubav. A da tajna sasvim ne umre, reći ću ti da se taj mladi Grk, Adonis, Spartanac, zvao Ilias Vlahos.

 

DEDEKSENOS* – VELIKI EGO I MALI UM

 

            Na ostrvu je život lak poput pera. Čak i kad se tokom dana smenjuju  kiša i sunce, Vesni i Irini činilo se da je i ovakvo vreme sasvim prihvatljivo. Čim bi se Sunce pojavilo iza oblaka, bazale su ulicama Vatija sa namerom da se dokopaju njihovog kraja, odnosno predela gde se zelenilo i more pružaju u nedogled, jer im je to omogućavalo da glasno čitaju Kavafija koga su redovno nosile sa sobom. Takvi pokušaji pokazali su se trajno privlačnim i zbog toga što više nije bilo ljudi koji bi ih sa čuđenjem gledali mada su se na njihovo prisustvo već mnogi navikli i njihovo glasno čitanje uz hodanje više ih nije mnogo zanimalo. U neku ruku postale su neizbežan deo ambijenta kao da mu pripadaju mnogo duže, a ne tek nekoliko dana, ali to je verovatno odlika svih malih mesta u kojima se sve novosti brzo šire.

Ponekad su hodale ćuteći i svaka je bila zaokupljena svojim sopstvenim razmišljanjima ili nastojanjem da ne razmišljaju ni o čemu, ako je to uopšte bilo moguće. Trening nerazmišljanja sastojao se u tome da se nehajno usresrede na okolni pejzaž, na boje i mirise. Čim bi bilo šta od toga postajalo previše nametljivo, trudile su se da tok misli prekinu nečim drugim. Ali, jer uvek postoji neko ali, ni jedna ni druga nisu ni slutile da će upravo toga dana, u kome su se kiša i sunce naizmenično smenjivali, a što je podrazumevalo da se dok je kiša padala dokopaju nekog kafea, upravo u jednom od njih – dobiti ponudu za brak. Sve bi bilo iole razumljivo da ponuda za brak nije došla u istom trenutku, od iste osobe i važila istovremeno za obe drugarice. A evo kako se to dogodilo.

 

-          Dve grčke kafe – rekoše Irina i Vesna gotovo u isti mah pošto ih je konobarica pitala šta žele da popiju, u kafeu na samom rubu Vatija.

 

Obe istresoše svoje cigarete, upaljače i mobilne telefone na sto u želji da se uključe na „vajfaj“ i jave se svojima u Beograd. Napolju je kiša ujednačeno padala i izgledalo je da će ova pauza u njihovom špartanju kroz Vati potrajati nešto duže. Irina izvadi svoj laptop iz pregrade ranca a Vesna okači na vešalicu svoj mali braon šešir od lamine dlake da se suši. 

 

- Veri najs dis het – dobaci tip koji je sedeo za susednim stolom.

 

Obe pogledaše u pravcu odakle je glas dolazio, jer je ovo bio prvi put otkako su došle na Itaku da im neko tako dobacuje. Ljudi su uglavnom bili veoma učtivi, imali su neko urođeno i domaće vaspitanje pa ih je zbog toga ovaj gest pomalo iznenadio. Bilo kako bilo, Vesna se ljubazno zahvali strancu, vrati se za njen i Irinin sto i pokuša da okrene Vladimirov broj. Nedugo zatim, na ekranu se pojavi njegova slika.

 

-          Ojha, šta se radi tamo? – reče Vladimir.

-          Kiša. Sele smo u kafić dok ne prođe. Razmišljamo da li da po podne odemo u pećinu nimfi, naravno ako se razvedri, ili u Muzej…

-          U Muzej! To me baš zanima, zato sam vas tamo i poslao! – odgovori Vladimir koji se delom smatrao zaslužnim zbog njihovog putovanja jer ih je podržavao pri odlasku na Itaku u novembru kada su ih svi ostali odvraćali. Uostalom, on je bio i jedina osoba koja je prepoznala Šekspira, nepoznatog čoveka na Sajmu knjiga.  

 

Samo što je Vesna završila razgovor sa Vladimirom, pojavi se kelnerica i na njihov sto spusti flašu sa šampanjcem i dve čaše.

 

-          Od gospodina – reče i pokaza rukom na stranca.

-          Oho – Vesna se okrete u njegovom pravcu: - čime smo zaslužile ovu ljubaznost?

 

Stranac razvuče svoja usta u neki osmeh koji se nikako nije uklapao ni u ovaj dan ni u ovaj ambijent i ne časeći časka ustade i sede za njihov sto. To beše malo previše zaista jer, ako je mislio da će naručivanjem najskupljeg pića u kafeu steći pravo i na njihovo društvo, grdno se prevario te mu to odmah i staviše do znanja:

           

-          Pa, gospodine, zašto nas častite a da nas i ne pitate?

-          Zato što takve dame zaslužuju najbolje piće! – odgovori ko iz topa stranac i nastavi žustro: - Nisam Grk ali me Grci zovu Deksenos, na Kefaloniji sam napravio najlepšu kuću, a imam i bazen sav u kaskadama… morate to da vidite…

-          I dakle, šampanjac je za vas najbolje piće – insistirala je Irina da ga vrati na početak. – Ispada da ja veoma grešim jer ga uopšte ne pijem.

-          Morate makar jednu čašu! Najskuplje stvari su najbolje! To vam je tako!

-          Čista filozofija – reče Vesna podrugljivo pa se okrete Irini – eto ti takmaca za filozofiju!

 

Obe se nasmejaše ovome, ali to Deksenosa uopšte ne obeshrabri, naprotiv, samo mu dade još poleta pa navali:

 

-          Jutros sam došao u Vati da pogledam neku zemlju, hoću da otvorim kockarnicu, leti se ljudi ovde ubijaju od dosade…

-          Da se niste usudili – prosikta Irina - kakva kockarnica, šta vam pada na pamet!

-          Lepotice, na ljudskim porocima se najbolje zarađuje – pomalo autoritativno će Deksenos.

-          A još ako biste tu dodali i neko istureno odeljenje sa lepoticama, pare bi pljuštale! – prihvati Vesna da se malo zabavi dok pada kiša pa se opet okrete Irini: - Ovaj slučaj ne iziskuje ozbiljnu diskusiju, baš me zanima dokle ide ova glupost.

-          Ili drskost – dopuni Irina.

-          Jedno bez drugog očigledno ne mogu – zaključi Vesna pa se opet nasmejaše ali Deksenosu se poslednja primedba očito duboko urezala i reče:

-          Tako je lepotice, neko me konačno shvata. Vi ste neka opasnica a imate smisla za biznis.

-          A kakvim se biznisom vi bavite Deksenose? – upita Irina.

-          Radim sve što donosi profit – reče on samouvereno i gotovo ponosno - nemam ja vremena za gubljenje. Nego, lepotice, gde da vas vodim večeras u provod, vidim ja da se vas dve ovde ubijate od dosade? 

 

Irina zausti da nešto kaže, ali je Vesna u trenutku prekinu:

 

- Da se nisi usudila, pusti mene, moramo da budemo na Deksenosovoj frekfenciji, uostalom, što se ne bi malo zabavljale?

 

Čuvši da je njegovo ime spomenuto, Deksenos se vidno ozari da to one raspravljaju o njegovom predlogu pa šepureći se ustade da baci pogled na auto koji je bio parkiran tik pred ulazom a sve u nameri kako bi njih dve videle kakvu moćnu „mašinu“ on vozi.   

 

-          Šta vi predlažete? Ako nam se predlog dopadne, pristajemo, ovde je zaista dosadno kad pada kiša – reče Vesna.

-          Ne znam lepotice šta uopšte radite ovde u ovo doba godine? Lepo vam predlažem da odemo u moju vilu na Kefaloniji. Brod nam polazi u šest popodne, ali iduće godine Deksenos će imati sopstveni brod.

-          I šta ćemo da radimo u vašoj vili? – ne izdrža Irina.

-          Lepotice, tri bazena, teretana, sauna, đakuzi…

-          I šampanjac u potocima – dopuni Vesna.

-          Svega u izobilju – zacakli Deksenos a onda u njih uperi neki pogled koji je više izazivao zebnju nego što je bio odabran da zavodi pa izvali: - Ma ja bih vas lepotice oženio!

-          O-la-la – uzviknu Vesna. – Pa zar obe, istovremeno?

-          Ma iz ovih stopa! – Deksenos je imao sve krvoločniji pogled: - Obe, nego šta! Mislite da ne bih?! Sve može Deksenos!

-          Pa to bi bila poligamija! – dobaci Irina.

-          Lepotice, nemoj nikad da sumnjaš u Deksenosa, ja mogu sve. Vidi, sad mogu da kupim sve što mi se ovde dopada, nema koga ne mogu da kupim, novac je čudo.  

 

Pri kraju ove tirade Deksenos je postajao sve bahatiji i trebalo je nekako okončati susret koji je počeo da se pretvara u neprijatnost. Dve drugarice obećaše da će doći neki drugi dan jer slagaše da ovde ostaju do kraja meseca. Tako Deksenos pristade da sedne u svoju „ljutu mašinu“ i da gas po pustom ostrvu.

Kada je konačno izašao iz kafea, kelnerica im reče kako ovde dolazi već više puta i kupuje zemlju na Itaki a meštani imaju neke informacije sa Kefalonije, gde ovaj Deksenos zaista ima velelepnu vilu, kako se u poslednje vreme bavi prevoženjem izbeglica iz Sirije.

 

-          Eto – zaključi Irina kad su izašle iz kafea - propustile smo šansu da se udamo za bogataša. A da mi odemo i obiđemo muzej, kako drugačije da prebolimo ovaj rastanak?

-          A i Vladimir nas je samo zbog toga poslao na Itaku! – reče Vesna. - Nego, ima jedna pozitivna stvar od ovog susreta.

-          Šta ćeš sad da izmisliš? – Irina prevrnu očima.

-          Kad se vratimo u Telemahovu kuću, zvaću Tijanu na vajber. Konačno smo joj našle idealnog muškarca!

 

Napolju je samo rominjala jesenja kiša kad su Irina i Vesna izašle na svetlost dana.

---

*Dedeksenos, naziv koji su autorke dale. Inače, u osnovi ove reči je grčka reč ξένοςkoja znači „stranac“.

PODELITE OVAJ TEKST NA: