КОНСТАНТИНОВО ДЕТИЊСТВО

 

После неуспешне потраге за пећином нимфи, Весна и Ирина су се полако спуштале ка најстаријем делу Ватија. Поред мора су се низале куће веселихбоја: помпејанско црвене, плаве, жуте, зелене. Поред сваке од њих њихао сепо један чамац. Ватијем се разлила светлост као да је лето.

Ишли су Константиновим путем, којим је пролазио каодечак, кроз пусту кућу на брду и двориште. Сада је све то било зарасло у коров и коприве. Успеле су да прођу кроз све биљне препреке и нађу се у најстаријем делу Ватија.

 

- Сећаш ли када нам је Константин говорио о своме детињству? – запитала је Весна.

 

Пред Ириним очима се појавио читав низ слика које су се час губиле, час мешале у неком шареном вртлогу, час би биле тако јасне и изразите да је њеним земнимочима било тешко да их прати.

 

- Ова плава кућа је кућа његовог ујака. Давно је прошло време када је правио луксузне дрвенејахте и продавао их чак и у Левкади. Када је Итака још увек значила нешто, како нам је говорио Константин – замишљено одврати Весна.

- А кафана је била на углу. Сав живот Ватија се одигравао у њој. Ела, да видимо је ли отворена? – запита Ирина.

- Невероватно, али јесте!

 

Ушле су у кафaну. У њој је седео само кошчати старац, оштрих црта лица, са шеширом на глави и цигаретом у устима, од које су његови густи брци пожутели. Гледао је у једну тачку као да се усредсређује на неку своју мисао.

 

- Покушаћу да на телефону нађем неки податак о овом делу Ватија – казала је Весна, док се Ирина присећала онога што је Константин причао о себи, о своме детињству, о Итаки лети, оњиховим играма, о звуцима и мирисима Итаке тада.

 

Константинова прича започиње тренутком када је постао свестан себе. У неодређено време, на дединој фотељи, подвио је ноге под себе и схватио да ће баш он умрети, као и свидруги, али независно од других, да ће то бити његов доживљај или крај свих његовихдоживљаја, те да му у томе нико не може помоћи. Из те посебности доживљаја властите смрти родила му се мисао о себи самом. И од тада је знао да разликује себе од других. Болно, непролазно искуство.

Други важан тренутак у његовом детињству повезан је са тетком која га је водила према некој светлости.Негде су се пели, можда чак према пећини нимфи. Певала је неку песму, тако складну извонку, која га је лепотом уздизала према светлости што га је сва узимала и обузимала.

После тога је за њега све било другачије. И чини се да је у играма још више уживао, али опрезније. Више није журио да узме ужину са стола, већ је радије постављао питања „Зашто“ свакоме које био спреман да га саслуша.

По изласку из цркве, једне недеље, изненадио је деду питањем:

 

- Да ли Бог постоји или се у њега само верује?

- Истински постоји – одговори, зачуђен, деда.

- Ако Бог постоји, а ја му се стално молим да сви људи буду добри, зашто су онда некиљуди зли?

 

На ово питање деда није знао како да одговори. Ипак му је било драго што има тако паметног унука. Бринуло га је само то куда Константина могу довести сва та његова пропитивања и рашчлањавања сваке ствари и сваког смисла.

Ирина се сетила фотографија које су приказивале Константина на Итаки, његовог оца, капетана једног од Оназисових бродова, помало срамежљиву мајку лепотицу која се смешком готово извињавала што није осредња, попут других људи.Било су то слике лета на Итаки, прозирног и лаког неба. У Константиновом памћењу Итака је везана за све његове почетке. Кршевита, претећа за друге, топла, што увек грли, за њега.

На једној од тих фотографија дечаци су скакали са бродића који јебио усидрен баш испред препуног ресторана. Константин је говорио како су по цео дан сви били заједно, ручавали су, певали, свађали се, а потом мирили у сузама. Увече су приповедане приче.

Кроз главу је Ирини прошла мисао о разлици између католичких и православних села на кикладском острву Тинос. Док у католичком селу, високих, тек окречених кућа, вијугавих улица са амфитеатрима ни живе душе није било у летњим, жарким данима, у православном селу су на тргу испод разгранатих платана, у хладовини, седели сви покретни становници, гостећи се јелом и причама. И тако по цео дан.

Константин је говорио да је Итака тада била прозирна и нетакнута. Није било туриста, само би се однекуда појавио по који путник, а онда би га нека породица једноставно угостила. А неки мештанин, који зна о старинама и помало говори енглески, водао би путника по острву, откривајућии сâм понешто. А ни сада Итака није нешто популарна. Заобилазе је туристи. Дођу на Одисејево острво на сат времена, тек да кажу да су га походили. „Што и није тако лоше када се све узме уобзир“, понављао је Константин.

На крају улице била је кланица. Одводили сукраве и бикове на клање. То је за сву децу био посебан догађај. Она су се окупљала, смејала се и мамила стоку. Понекад би се десилода се неко грло стоке отргне, па чак и упадне у нечију кућу. Настао би русвај, а за децу најдивнија забава.

Тада је Константин читао грчке митове и сасвим озбиљно је запитао оца:

 

- Треба ли ове животиње да буду жртвоване боговима?

На то се отац громко насмејао и казао:

- Биће жртвоване нама, заклаће их, а ми ћемо их појести.

 

Константин није видео никакву везу између убијања животиње и своје прехране, те опет постави питање:

 

- А зашто морамо да их убијамо?

- Да бисмо их појели!!! – узвратио му је отац.

- Али, ја не желим да их једем. Зашто морам да их једем?

- Да би преживео!

- А могу ли да преживим а да их не једем?

 

„А зашто, а зашто...“, и тако су висиле десетине Константинових питања у ваздуху,која су сва била логична и на месту, а на која нико није умео да му пружи одговор. И онда језа Константина Итака престала да буде оно што је била до тада, идеално место из „златногдоба“ људске историје. Без обзира на то, Итака је за њега остала земља почетка, у којој је сазнао да је он он, да је пролазан, те да га Итака, светла и сурова, увек чека...

 

ПРЕДИВНЕ ТАЈНЕ КОЈЕ УМИРУ У НАМА

 

„Измолио сам, успомено,

Да у теби нађем најбољег помагача

Не бих ли постигао да лик вољеног младића

Буде исти као некад...“

Константин Кавафи

 

            Из башта кућа у кривудавим уличицама Ватија, док се Ирина и Весна по ноћи враћају у Телемахову кућу, извирују жбунови јасмина чији мирис, у једној од њих, неповратно помешан са крвотоком, увек пробуди предивне тајне које умиру у нама.

Весна ове феномене посматра вероватно од кад зна за себе, описујујући их интимно, са намером да себи самој укаже на неку моралну поуку, да им се наруга или само да се на њих осврне као на естетски доживљај. Из таквог амбијента израсла је читава анатомија слика, пут од моралне поуке до бунта, од бунта до револуције, од револуције до лепоте, што ју је коначно привело планети људи.

Весна се увек надала да ће ваљда у зрелом добу доспети до макар младалачке зрелости духа, и да ће коначно схватити да живот није фарса; да није људска комедија; да ће тај раскошни бревијар њених успомена дати плодове на основу најдубљих понора суштинске глади у које порине увек, без резерве.

Интимне белешке и сведочанства само у њеним тајним успоменама никада нису имале временску одређеност нити се мериле на сате и дане јер појам времена за њу није постојао. Постојала је само наша пролазност у простору.

Уосталом, она никада није ни желела да другима саопштава унутрашње доживљаје, прекаливши се тако у једном сасвим другачијем виду. А то је да, кад је то ситуација баш захтевала, своје сопствене доживљаје припише неким апстрактним ликовима. У снази тог преиначавања поистоветила се сасвим са оним што некада рекоше – свако ће остати сам у својој прошлости као у сну.

Било је додуше момената, као што је овај, када је са Ирином пролазила кроз улице Ватија и када је сматрала да јој стечено знање даје ослонац за интимистичку исповест, јер она свакако сигурност не претпоставља ризику као ни спокојност немиру да са другима подели поезију простора и времена док је мирис јасмина, као мирис мадлене код Марсела Пруста, нагони да се сети изговорених речи, начина на који је држала цигарету, мириса пића док приноси чашу да отпије први гутљај, слатке чежње, сјаја очију које гледају из августовске месечине...

 

- Знаш ли да је ово мирис уз који сам увек била заљубљена? – рече Весна.

- Никад ми то ниси рекла. Причај… - зацакли Ирина.

- Први пут ми је јасмин замирисао баш овде, у Грчкој, додуше на Пелопонезу. Имала сам ваљда петнаест, можда шеснаест година, а он је био мој вршњак. Свако вече смо тајно улазили у двориште куће Микиса Теодоракиса која је била недалеко, не знам ни сама зашто, можда из намере да нас домаћин или неко од његових важних гостију примети… Да примети нас, децу у то време, и уведе нас у свет одраслих…  Када смо се први пут тако ушуњали, он је убрао јасмин за мене и дао ми га изговарајући нешто врло помпезно, не сећам се више шта тачно. Али мирис јасмина се од тог тренутка заувек урезао у моје памћење. Он је обојио сва наша базања по обали и бројања звезда које су биле као на длану. Да будем искрена, не могу да се сетим како је тај дечко изгледао, знам само да је био веома леп и да ми је у то време личио на Адониса. Када си врло млад, прво што те привуче је лепота. Осим тога, научио ме је да играм Зорба плес и бацам тањире, а ја сам га заузврат, ваљда зато што се све одвијало на Пелопонезу, сасвим поистоветила са једним од триста Спартанаца.

- То је дивна прича драга моја Весна, требало би је написати! Зашто ми то никада ниси рекла?! – рече Ирина.

- Зашто, па ваљда зато што су све приче о љубави већ исписане. Ето, Грци су нам, на пример, сјајно исписали мит о Зевсу који се заљубио у Европу. Како то бива са свим моћницима да пошто пото освајају.Када ју је угледао на обали,лукаво се преобразио у белог бика. Европа јеовако умиљатог бика погледала, изгубила разум и вукући га за рогове узјахала. Врло стара слика – почетак и крај сваког завођења. Бик је одјурио у море, повукао Европу са собом и одвео је на Крит где му је она родила три сина. Моја прича са мирисом јасмина није тако архетипска. Могла би да буде петпарачка прича, али више је сан. Понекад ми се чини да сам све те ствари које су ми се догодиле само сањала. Ваљда зато што касније, сушта истина стварног живота прекрије снове који су нам се десили и учини нестварним сва та поглавља предивних тајни које умиру у нама…

- …уколико их не поделимо са другима –  заврши Ирина реченицу.

- Шта је тој причи давало посебан печат? – помисли Весна гласно и настави: - Кад мислиш о стварима које су се догодиле, увек мислиш само о фрагментима јер прошлост не поседује целовитост. И сада могу да видим то ноћно небо посуто звездама и знам да сам тада епохално закључила како је старим Грцима било лако да се баве астрономијом, кад им је небеска карта била на дохват руке. Ни данас ми није јасно зашто сам се увек занимала за друге ствари у најинтимнијим тренуцима. Било је читаво сазвежђе мојих интересовања на небесима под којим смо заједно корачали, месец дана, из дана у дан. О, не могу да будем немилосрдна и кажем како није било бескрајне нежности. Али сам свега тога постала свесна тек последњег дана када је мој грчки Адонис дошао да се опростимо и када је мој отац, онако, за себе, прокоментарисао: „То је, дакле, та велика љубав.” Изговорене речи мога оца су уобличиле мој доживљај дајући му сасвим другу димензију. „Та љубав” је некако мистериозно и мирно али сасвим равномерно одзвањала у изолованом простору моје главе. Касније сам, у авиону, отворила коверат са његовим писмом у који је био убачен цвет јасмина. Сад знаш зашто мени јасмин мирише на љубав. А да тајна сасвим не умре, рећи ћу ти да се тај млади Грк, Адонис, Спартанац, звао Илиас Влахос.

 

ДЕДЕКСЕНОС* – ВЕЛИКИ ЕГО И МАЛИ УМ

 

            На острву је живот лак попут пера. Чак и кад се током дана смењују  киша и сунце, Весни и Ирини чинило се да је и овакво време сасвим прихватљиво. Чим би се Сунце појавило иза облака, базале су улицама Ватија са намером да се докопају њиховог краја, односно предела где се зеленило и море пружају у недоглед, јер им је то омогућавало да гласно читају Кавафија кога су редовно носиле са собом. Такви покушаји показали су се трајно привлачним и због тога што више није било људи који би их са чуђењем гледали мада су се на њихово присуство већ многи навикли и њихово гласно читање уз ходање више их није много занимало. У неку руку постале су неизбежан део амбијента као да му припадају много дуже, а не тек неколико дана, али то је вероватно одлика свих малих места у којима се све новости брзо шире.

Понекад су ходале ћутећи и свака је била заокупљена својим сопственим размишљањима или настојањем да не размишљају ни о чему, ако је то уопште било могуће. Тренинг неразмишљања састојао се у томе да се нехајно усресреде на околни пејзаж, на боје и мирисе. Чим би било шта од тога постајало превише наметљиво, трудиле су се да ток мисли прекину нечим другим. Aли, јер увек постоји неко али, ни једна ни друга нису ни слутиле да ће управо тога дана, у коме су се киша и сунце наизменично смењивали, а што је подразумевало да се док је киша падала докопају неког кафеа, управо у једном од њих – добити понуду за брак. Све би било иоле разумљиво да понуда за брак није дошла у истом тренутку, од исте особе и важила истовремено за обе другарице. А ево како се то догодило.

 

-          Две грчке кафе – рекоше Ирина и Весна готово у исти мах пошто их је конобарица питала шта желе да попију, у кафеу на самом рубу Ватија.

 

Обе истресоше своје цигарете, упаљаче и мобилне телефоне на сто у жељи да се укључе на „вајфај“ и јаве се својима у Београд. Напољу је киша уједначено падала и изгледало је да ће ова пауза у њиховом шпартању кроз Вати потрајати нешто дуже. Ирина извади свој лаптоп из преграде ранца а Весна окачи на вешалицу свој мали браон шешир од ламине длаке да се суши. 

 

- Вери најс дис хет – добаци тип који је седео за суседним столом.

 

Обе погледаше у правцу одакле је глас долазио, јер је ово био први пут откако су дошле на Итаку да им неко тако добацује. Људи су углавном били веома учтиви, имали су неко урођено и домаће васпитање па их је због тога овај гест помало изненадио. Било како било, Весна се љубазно захвали странцу, врати се за њен и Иринин сто и покуша да окрене Владимиров број. Недуго затим, на екрану се појави његова слика.

 

-          Ојха, шта се ради тамо? – рече Владимир.

-          Киша. Селе смо у кафић док не прође. Размишљамо да ли да по подне одемо у пећину нимфи, наравно ако се разведри, или у Музеј…

-          У Музеј! То ме баш занима, зато сам вас тамо и послао! – одговори Владимир који се делом сматрао заслужним због њиховог путовања јер их је подржавао при одласку на Итаку у новембру када су их сви остали одвраћали. Уосталом, он је био и једина особа која је препознала Шекспира, непознатог човека на Сајму књига.  

 

Само што је Весна завршила разговор са Владимиром, појави се келнерица и на њихов сто спусти флашу са шампањцем и две чаше.

 

-          Од господина – рече и показа руком на странца.

-          Охо – Весна се окрете у његовом правцу: - чиме смо заслужиле ову љубазност?

 

Странац развуче своја уста у неки осмех који се никако није уклапао ни у овај дан ни у овај амбијент и не часећи часка устаде и седе за њихов сто. То беше мало превише заиста јер, ако је мислио да ће наручивањем најскупљег пића у кафеу стећи право и на њихово друштво, грдно се преварио те му то одмах и ставише до знања:

           

-          Па, господине, зашто нас частите а да нас и не питате?

-          Зато што такве даме заслужују најбоље пиће! – одговори ко из топа странац и настави жустро: - Нисам Грк али ме Грци зову Дексенос, на Кефалонији сам направио најлепшу кућу, а имам и базен сав у каскадама… морате то да видите…

-          И дакле, шампањац је за вас најбоље пиће – инсистирала је Ирина да га врати на почетак. – Испада да ја веома грешим јер га уопште не пијем.

-          Морате макар једну чашу! Најскупље ствари су најбоље! То вам је тако!

-          Чиста филозофија – рече Весна подругљиво па се окрете Ирини – ето ти такмаца за филозофију!

 

Обе се насмејаше овоме, али то Дексеноса уопште не обесхрабри, напротив, само му даде још полета па навали:

 

-          Јутрос сам дошао у Вати да погледам неку земљу, хоћу да отворим коцкарницу, лети се људи овде убијају од досаде…

-          Да се нисте усудили – просикта Ирина - каква коцкарница, шта вам пада на памет!

-          Лепотице, на људским пороцима се најбоље зарађује – помало ауторитативно ће Дексенос.

-          А још ако бисте ту додали и неко истурено одељење са лепотицама, паре би пљуштале! – прихвати Весна да се мало забави док пада киша па се опет окрете Ирини: - Овај случај не изискује озбиљну дискусију, баш ме занима докле иде ова глупост.

-          Или дрскост – допуни Ирина.

-          Једно без другог очигледно не могу – закључи Весна па се опет насмејаше али Дексеносу се последња примедба очито дубоко урезала и рече:

-          Тако је лепотице, неко ме коначно схвата. Ви сте нека опасница а имате смисла за бизнис.

-          А каквим се бизнисом ви бавите Дексеносе? – упита Ирина.

-          Радим све што доноси профит – рече он самоуверено и готово поносно - немам ја времена за губљење. Него, лепотице, где да вас водим вечерас у провод, видим ја да се вас две овде убијате од досаде? 

 

Ирина заусти да нешто каже, али је Весна у тренутку прекину:

 

- Да се ниси усудила, пусти мене, морамо да будемо на Дексеносовој фрекфенцији, уосталом, што се не би мало забављале?

 

Чувши да је његово име споменуто, Дексенос се видно озари да то оне расправљају о његовом предлогу па шепурећи се устаде да баци поглед на ауто који је био паркиран тик пред улазом а све у намери како би њих две виделе какву моћну „машину“ он вози.   

 

-          Шта ви предлажете? Ако нам се предлог допадне, пристајемо, овде је заиста досадно кад пада киша – рече Весна.

-          Не знам лепотице шта уопште радите овде у ово доба године? Лепо вам предлажем да одемо у моју вилу на Кефалонији. Брод нам полази у шест поподне, али идуће године Дексенос ће имати сопствени брод.

-          И шта ћемо да радимо у вашој вили? – не издржа Ирина.

-          Лепотице, три базена, теретана, сауна, ђакузи…

-          И шампањац у потоцима – допуни Весна.

-          Свега у изобиљу – зацакли Дексенос а онда у њих упери неки поглед који је више изазивао зебњу него што је био одабран да заводи па извали: - Ма ја бих вас лепотице оженио!

-          О-ла-ла – узвикну Весна. – Па зар обе, истовремено?

-          Ма из ових стопа! – Дексенос је имао све крволочнији поглед: - Обе, него шта! Мислите да не бих?! Све може Дексенос!

-          Па то би била полигамија! – добаци Ирина.

-          Лепотице, немој никад да сумњаш у Дексеноса, ја могу све. Види, сад могу да купим све што ми се овде допада, нема кога не могу да купим, новац је чудо.  

 

При крају ове тираде Дексенос је постајао све бахатији и требало је некако окончати сусрет који је почео да се претвара у непријатност. Две другарице обећаше да ће доћи неки други дан јер слагаше да овде остају до краја месеца. Тако Дексенос пристаде да седне у своју „љуту машину“ и да гас по пустом острву.

Када је коначно изашао из кафеа, келнерица им рече како овде долази већ више пута и купује земљу на Итаки а мештани имају неке информације са Кефалоније, где овај Дексенос заиста има велелепну вилу, како се у последње време бави превожењем избеглица из Сирије.

 

-          Ето – закључи Ирина кад су изашле из кафеа - пропустиле смо шансу да се удамо за богаташа. А да ми одемо и обиђемо музеј, како другачије да преболимо овај растанак?

-          А и Владимир нас је само због тога послао на Итаку! – рече Весна. - Него, има једна позитивна ствар од овог сусрета.

-          Шта ћеш сад да измислиш? – Ирина преврну очима.

-          Кад се вратимо у Телемахову кућу, зваћу Тијану на вајбер. Коначно смо јој нашле идеалног мушкарца!

 

Напољу је само ромињала јесења киша кад су Ирина и Весна изашле на светлост дана.

---

*Дедексенос, назив који су ауторке дале. Иначе, у основи ове речи је грчка реч ξένοςкоја значи „странац“.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: