OPRAŠTAM NAM UZ DžEZ
Sećam se njenih goblena. Volela je konje. Mislih da imaće ergelu, koliko je samo pričala o batu kopita. Bluz je dugo bio moj izbor. Ona je slušala klasiku. Pevala u horu. U društvu sevdah. Stavljane i skidanje viklera, pa tapiranje, bila je moja obaveza. Uživala sam u njenim loknama. Dodirivala sam je često i jedino, čini mi se, tako. Sada je u punđi. Suva. Ruke su joj bile hitre. U kuhinji, s keceljom, žrtvoprinosila se za naše redovne obroke. Snaga i ljubav ulaze na usta. Zdrava hrana jede se kašikom. Pamet u glavu, knjige u šake, krivci su mojih košmara. Sanjam te reči. Prisilne misli prepoznajem po mirisu Kašmira i punjenih paprika, juneće supe i vanile. Na usnama joj uz tanak sloj karmina pamtim buljuk emocija. Nesažvakanih. Živih. Začas pepito haljinu zameni suknjapantalonama. I nabaci žutu torbu s crnim cvetom. Kožni aksesoar joj je bio fetiš. Razumela je kako se nosi i održava. A ja sam volela lakovane baletanke. I nisam volela da se češljam. Ona me slala kod frizerke po riblju kost. A volim i džez. Zbog poezije. Navire kao solo deonica niotkuda, s puno smisla. Ona je počela da stari. Naglo. Čupala je malje vrlo često. Nije htela da se farba. Jedva je nagovorih. Bilo mi je tužno gledati kako njene ljubičice gube svežinu. Ona je rasađivala cveće, kao ja stihove. Gubila se u svojim kožnim torbama, a torbe je često ostavljala na tuđim stolicama. Vraćali smo se po njih, iako je u njima bilo samo puno ničega. I pribor za manikir, ogledalo, papirne maramice. Ona bi se osmehivala. Nije namerno, kazala bi, zapričala se a mi smo naglo krenuli... Uvek je mi nešto požurujemo. A ona se taman zapričala, tek srknula kafu… Ostala je tu. U nekoj svojoj započetoj priči. Radosno nameštenih usana. Visoko podignutih obrva. S tugom u oku. Zelenom. U kom je zaspala njena mati. U njenom nedoigranom detinjstvu. Zato peva Zajdi zajdi. Ona. Dete, a moja mati. Ona, nikada svoje majke kći. Sada kada je moja kosa počela da gubi pigment, ona uči nemački. Kaže da će i meni možda trebati.
A meni treba njena šarena košulja i svilena duga suknja, cipele sa potpeticom i mašnom sa strane, visoko podignute obrve i majstorsko parkiranje u rikverc da bih razumela tu njenu potrebu za pričom u nedogled. Da me ugnezdi na njenu krošnju. Da zaspim u njenom krilu. I oprostim i njoj i sebi. Uz džez.
фото: уметнички рад у акварелу, саксофониста, Дајана Петровић
