ОПРАШТАМ НАМ УЗ ЏЕЗ
Сећам се њених гоблена. Волела је коње. Мислих да имаће ергелу, колико је само причала о бату копита. Блуз је дуго био мој избор. Она је слушала класику. Певала у хору. У друштву севдах. Стављане и скидање виклера, па тапирање, била је моја обавеза. Уживала сам у њеним локнама. Додиривала сам је често и једино, чини ми се, тако. Сада је у пунђи. Сува. Руке су јој биле хитре. У кухињи, с кецељом, жртвоприносила се за наше редовне оброке. Снага и љубав улазе на уста. Здрава храна једе се кашиком. Памет у главу, књиге у шаке, кривци су мојих кошмара. Сањам те речи. Присилне мисли препознајем по мирису Кашмира и пуњених паприка, јунеће супе и ваниле. На уснама јој уз танак слој кармина памтим буљук емоција. Несажваканих. Живих. Зачас пепито хаљину замени сукњапанталонама. И набаци жуту торбу с црним цветом. Кожни аксесоар јој је био фетиш. Разумела је како се носи и одржава. А ја сам волела лаковане балетанке. И нисам волела да се чешљам. Она ме слала код фризерке по рибљу кост. А волим и џез. Због поезије. Навире као соло деоница ниоткуда, с пуно смисла. Она је почела да стари. Нагло. Чупала је маље врло често. Није хтела да се фарба. Једва је наговорих. Било ми је тужно гледати како њене љубичице губе свежину. Она је расађивала цвеће, као ја стихове. Губила се у својим кожним торбама, а торбе је често остављала на туђим столицама. Враћали смо се по њих, иако је у њима било само пуно ничега. И прибор за маникир, огледало, папирне марамице. Она би се осмехивала. Није намерно, казала би, запричала се а ми смо нагло кренули... Увек је ми нешто пожурујемо. А она се таман запричала, тек сркнула кафу… Остала је ту. У некој својој започетој причи. Радосно намештених усана. Високо подигнутих обрва. С тугом у оку. Зеленом. У ком је заспала њена мати. У њеном недоиграном детињству. Зато пева Зајди зајди. Она. Дете, а моја мати. Она, никада своје мајке кћи. Сада када је моја коса почела да губи пигмент, она учи немачки. Каже да ће и мени можда требати.
А мени треба њена шарена кошуља и свилена дуга сукња, ципеле са потпетицом и машном са стране, високо подигнуте обрве и мајсторско паркирање у рикверц да бих разумела ту њену потребу за причом у недоглед. Да ме угнезди на њену крошњу. Да заспим у њеном крилу. И опростим и њој и себи. Уз џез.
фото: уметнички рад у акварелу, саксофониста, Дајана Петровић
