detalj slike: KRK Art dizajn

              

  ANA

 O prinošenju žrtve blagodarnosti i materinskom bolu

Црква Светих апостола Петра и Павла у Расу

Prohladno septembarsko svitanje prodiralo je u senke drevnog Rasa što se spokojno skriva pod naslagama novih vremena. Šetala sam između nadgrobnih spomenika oko Crkve Svetih apostola Petra i Pavla dok se Jeni Bazar lagano budio pred mojim očima. Sabah namaz je okončan a milozvučni ezan je svoj neuhvatljivi titraj produžio kroz neobično glasan poj ptica. Razmišljala sam o priprostom ribaru koji se naposletku preobratio u stenu i postao ugaoni kamen dvomilenijumske zidanice i njegovoj večitoj suprotnosti – učenom fariseju s darovima besedništva i proroštva i s tako malo ljubavi i razumevanja prema ženskom principu u sebi. Očekivala sam susret sa Anom. Bešćutno mi je dojavila da se pojavim među drevnim nadgrobnicima pokraj crkve što pamti više nego što njeni svodovi mogu podneti, mada me je život tih septembarskih jutara vodio u drugom smeru stvarajući iluziju kretanja poznatim pravcem. Pronašla sam je na čistini, malo izvan groblja, odevenu u zagasitu haljinu i oslobođenu tereta monaških velova. Ovog puta su sede vlasi bile prošarane svetlosmeđim nitima koje su se zlatile na jutarnjem suncu. „Došla si”, tiho reče i pođe mi u susret. „Mogu li da te zagrlim?”, upitah. Umesto odgovora primila sam njen majčinski zagrljaj. Sele smo u travu i ona je nastavila svoju priču: „Rastko je ispunio prazninu mojih dana i noći. Vreme smo provodili uglavnom u Rasu. Od mojih monahinja s ušća Kosanice delile su me kopaoničke uzvisine i dubodoline. Tih dana i godina bila sam srećna, premda sam se povremeno zagledala u budućnost s pitanjem kakvim li će to dobroverjem i blagodaću Rastko ispuniti naše otačastvo. Bio je lep i stasit i ja sam želela da ga uskoro vidim kao gospodara u jednom delu očevog gospodstva. Snevala sam njegovu nevestu i njihovu dečicu. Ovog puta on me je podržavao u onim retkim trenucima kada je dolazio u dvor da provede koji čas ili dan sa nama. Ja sam neprekidno zborila o mojim planovima za Rastka, a on ih je odobravao. Ponesena snovima nisam želela da vidim ono što je i poslednjoj od mojih sluškinja bilo jasno – Rastko se razlikovao od ostale dece, nisu ga zanimale šale, niti su ga veselile mladićke igre, nije voleo zveket oružja, nije se upuštao u viteška odmeravanja, nije čeznuo za dobrim konjima i sokolovima, nije odlazio u lov, nije upućivao skrivene poglede devojkama na dvoru. Istina, voleo je knjige i ja sam ga i sama knjigoljupka u tome podržavala. Jednog dana on je došao i ostao dugo, mnogo duže nego što sam ikad smela da očekujem. Ali njih dvojica nisu mogli biti istovremeno sa mnom. Tako su nad Rastkovom kolevkom dosudile Ana, Jelisaveta i Sara. Odlučio je da ga pošalje u drugi kraj svog otačastva, u humsku zemlju da njome upravlja u njegovo ime. Jednog jutra poveli su mog sina put Huma. U dvoru smo ostali nas dvoje. Ponovo sam bila srećna u njegovom društvu, premda više ne bejah mlada i premda mi moj muž beše zabranjen. Ispunjavala sam obete moje Gospodu nekad s lakoćom, nekad s težinom u srcu. Radovala me je pomisao da ćemo Rastka uskoro oženiti i da će se deca okupiti u našem dvoru. Jednog jutra posetio nas je nezvani gost koga je on bez zazora primio u naš dom. Svi su se radovali poseti tog Rusa što nam je došao sa Svete Gore. Premda beše mlad i stasit, lepolik i plavokos, taj svetogorac me je ispunjavao zlim slutnjama. Baš tih dana i Rastko nam je došao u posetu. Primetila sam da mu je razgovorljivi Rus već prvog dana privukao pažnju, najpre za trpezom, a potom i u crkvi. U narednim danima sam ih često zaticala u razgovoru. Zamolila sam ga da Rusu udeli sve što ište i što je potrebno njegovom manastiru i da ga što pre otpremi ka Atosu i dalekom grčkom moru. Čudio se mojim rečima. Jednog dana došao nam je Rastko i zatražio blagoslov da pođe u lov s drugovima. Bila sam preneražena i veoma srećna, kao da su one tri suđaje konačno čule moje vapaje. Dadoh mu svoj bezuslovni blagoslov. Prolazili su dani a Rastko se nije vraćao. Njegovo se lice smrkavalo. Izbegavao je da ostane nasamo sa mnom. Izdavao je zapovesti slugama i vojnicima da ga traže po svim šumama otačastva. Zajedno s Rastkom nestalo je i podmuklog Rusa. Znala sam da je moj sin dobro i da je stigao na svoje odredište, ali da je za mene zauvek izgubljen. Sačekali smo da se vrati i njegov vojvoda koga je poslao u poteru za beguncima. Gorko je zaplakao nad Rastkovim uredno složenim prinčevskim haljinama i postriženim zlatnim vlasima i naredio da se u našem domu proglasi višednevna žalost, kao da su nam dete zaista rastrgli gorski zverovi. U njemu su se borile žalosti i ljutnje, ja bejah svikla na gubitke, pa su moji bolovi i ovog puta ostali samo moji. U tišini sam se molila Sv. Pantelejmonu, mladom lekaru, da mi čuva dete i muža i zaceli sve njihove pa i moje duševne i telesne rane. Nisam se usuđivala da pogledam u oči Ani i njenoj kćeri, Jelisaveti i Sari, čak ni Liji Jakovljevoj. Dugo mi trebalo da se pomirim s odlaskom ljubljenog mi čeda. A sada, molim te, idi jer nećeš izdržati teret mnogovekovnog bola”. Primila sam njen čvrsti zagrljaj s majčinskim blagoslovom i zaputila se u crkvu pravo na jutrenje novog života.  

PODELITE OVAJ TEKST NA: