детаљ слике: КРК Арт дизајн

              

  АНА

 О приношењу жртве благодарности и материнском болу

Црква Светих апостола Петра и Павла у Расу

Прохладно септембарско свитање продирало је у сенке древног Раса што се спокојно скрива под наслагама нових времена. Шетала сам између надгробних споменика око Цркве Светих апостола Петра и Павла док се Јени Базар лагано будио пред мојим очима. Сабах намаз је окончан а милозвучни езан је свој неухватљиви титрај продужио кроз необично гласан пој птица. Размишљала сам о припростом рибару који се напослетку преобратио у стену и постао угаони камен двомиленијумске зиданице и његовој вечитој супротности – ученом фарисеју с даровима беседништва и пророштва и с тако мало љубави и разумевања према женском принципу у себи. Очекивала сам сусрет са Аном. Бешћутно ми је дојавила да се појавим међу древним надгробницима покрај цркве што памти више него што њени сводови могу поднети, мада ме је живот тих септембарских јутара водио у другом смеру стварајући илузију кретања познатим правцем. Пронашла сам је на чистини, мало изван гробља, одевену у загаситу хаљину и ослобођену терета монашких велова. Овог пута су седе власи биле прошаране светлосмеђим нитима које су се златиле на јутарњем сунцу. „Дошла си”, тихо рече и пође ми у сусрет. „Могу ли да те загрлим?”, упитах. Уместо одговора примила сам њен мајчински загрљај. Селе смо у траву и она је наставила своју причу: „Растко је испунио празнину мојих дана и ноћи. Време смо проводили углавном у Расу. Од мојих монахиња с ушћа Косанице делиле су ме копаоничке узвисине и дубодолине. Тих дана и година била сам срећна, премда сам се повремено загледала у будућност с питањем каквим ли ће то доброверјем и благодаћу Растко испунити наше отачаство. Био је леп и стасит и ја сам желела да га ускоро видим као господара у једном делу очевог господства. Сневала сам његову невесту и њихову дечицу. Овог пута он ме је подржавао у оним ретким тренуцима када је долазио у двор да проведе који час или дан са нама. Ја сам непрекидно зборила о мојим плановима за Растка, а он их је одобравао. Понесена сновима нисам желела да видим оно што је и последњој од мојих слушкиња било јасно – Растко се разликовао од остале деце, нису га занимале шале, нити су га веселиле младићке игре, није волео звекет оружја, није се упуштао у витешка одмеравања, није чезнуо за добрим коњима и соколовима, није одлазио у лов, није упућивао скривене погледе девојкама на двору. Истина, волео је књиге и ја сам га и сама књигољупка у томе подржавала. Једног дана он је дошао и остао дуго, много дуже него што сам икад смела да очекујем. Али њих двојица нису могли бити истовремено са мном. Тако су над Растковом колевком досудиле Ана, Јелисавета и Сара. Одлучио је да га пошаље у други крај свог отачаства, у хумску земљу да њоме управља у његово име. Једног јутра повели су мог сина пут Хума. У двору смо остали нас двоје. Поново сам била срећна у његовом друштву, премда више не бејах млада и премда ми мој муж беше забрањен. Испуњавала сам обете моје Господу некад с лакоћом, некад с тежином у срцу. Радовала ме је помисао да ћемо Растка ускоро оженити и да ће се деца окупити у нашем двору. Једног јутра посетио нас је незвани гост кога је он без зазора примио у наш дом. Сви су се радовали посети тог Руса што нам је дошао са Свете Горе. Премда беше млад и стасит, леполик и плавокос, тај светогорац ме је испуњавао злим слутњама. Баш тих дана и Растко нам је дошао у посету. Приметила сам да му је разговорљиви Рус већ првог дана привукао пажњу, најпре за трпезом, а потом и у цркви. У наредним данима сам их често затицала у разговору. Замолила сам га да Русу удели све што иште и што је потребно његовом манастиру и да га што пре отпреми ка Атосу и далеком грчком мору. Чудио се мојим речима. Једног дана дошао нам је Растко и затражио благослов да пође у лов с друговима. Била сам пренеражена и веома срећна, као да су оне три суђаје коначно чуле моје вапаје. Дадох му свој безусловни благослов. Пролазили су дани а Растко се није враћао. Његово се лице смркавало. Избегавао је да остане насамо са мном. Издавао је заповести слугама и војницима да га траже по свим шумама отачаства. Заједно с Растком нестало је и подмуклог Руса. Знала сам да је мој син добро и да је стигао на своје одредиште, али да је за мене заувек изгубљен. Сачекали смо да се врати и његов војвода кога је послао у потеру за бегунцима. Горко је заплакао над Растковим уредно сложеним принчевским хаљинама и постриженим златним власима и наредио да се у нашем дому прогласи вишедневна жалост, као да су нам дете заиста растргли горски зверови. У њему су се бориле жалости и љутње, ја бејах свикла на губитке, па су моји болови и овог пута остали само моји. У тишини сам се молила Св. Пантелејмону, младом лекару, да ми чува дете и мужа и зацели све њихове па и моје душевне и телесне ране. Нисам се усуђивала да погледам у очи Ани и њеној кћери, Јелисавети и Сари, чак ни Лији Јаковљевој. Дуго ми требало да се помирим с одласком љубљеног ми чеда. А сада, молим те, иди јер нећеш издржати терет многовековног бола”. Примила сам њен чврсти загрљај с мајчинским благословом и запутила се у цркву право на јутрење новог живота.  

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: