detalj slike: KRK Art dizajn

PESNIČKE DUME

RADOSAVA STOJANOVIĆA

 

 Msr Milica Milenković 

 

Pisati poeziju na nekom od naših dijalekata, pesnicima i čitaocima uvek se čini teškim i zahtevnim zadatkom, a književnim kritičarima tumačenje takve poezije postaje pravi izazov, jer ona zahteva da u svim svojim segmentima, i formalnim, i strukturalnim, i idejnim, bude na adekvatan način sagledana. Pred nama je jedna takva zbirka pesama Radosava Stojanovića, pesnika i pripovedača čiji književni opus povremeno bude upotpunjen i krunisan ovakvim delima koja na najbolji mogući način čuvaju naš jezik, njegove korene i arhaičnost, i to u vremenu kada se broj nosilaca jezičkih jedinica srpskih govora i dijalekata, vrtoglavom brzinom smanjuje.

Zbirka pesama Ima edna duma u idejnom ključu predočava značaj i moć jezika te ne čudi što je za moto knjige izabrana narodna poslovica: „Jezik koske nema, al' koske krši.“ U istoimenoj pesmi posvećenoj Brani Petroviću, naš pesnik odlično opisuje moćnu dumu od koje je sve postalo sugerišući onu biblijsku: „U početku beše Reč, i Reč beše od Boga, i Bog beše Reč. Ona beše u početku u Boga. Sve je kroz Nju postalo, i bez Nje ništa nije postalo što je postalo. U njoj beše život, i život beše videlo ljudima.“ Kod Stojanovića, na crnotravskom govoru to izgleda ovako:

„O(d)-tuj dumu sve je postanulo

I zemlja i voda i slance i svezde

I cvećke što cvatu

O(d)-tuj dumu sve se mož stvori

Toj ti-e takva duma

Ot koju-e Bog svet pravil“

A život? I život je u Njoj: „Ako te nešto boli/ Samo gu kažeš – i odma prestane/.../ Ako ti ne(j)e dobro/ Taj duma toj leči“. Ali pesnik ne može da se „opseti“ te „zlatne dume“ da je kaže drugom pesniku. No on zna da je od nje sve postalo i da ona ima i magijsku moć da izleči, a sigurno i da ubije (Branko Miljković). To je idejni okvir u kojem možemo čitati ovu poezija ukorenjenu u arhaično preko svakog slova svake reči, kao da pesnik iznova sakuplja slova i ispisuje jednu povest koja u dubokoj narodnoj svesti, paganskoj i hrišćanskoj, pronalazi svoj identitet. Stoga duma nosi više značenja. Ona je i reč, i pričanje, i priča: „Ja ću otidem/ Al' duma će si ostane/ Da dumate/ Da nikad ne prestanjujete“, ovde u dvojakom značenju – i kada svakoga od nas ne bude, duma (reč) ostaje da je svako upotrebljava, ona je besmrtna, ili, i kada čoveka više nema ostaje nešto što se može reći o njemu, reč o njemu, slovo o njemu, pomen i spomen, da se duma. Kroz dumu biva čovek, kad čovek govori – on živi.

U ovoj zbirci se: duma, orata, kazuje, vrevi, zbori... Sve vrvi od jezika i mnogih, za savremene čitaoce, nepoznatih reči. Mnogim pesmama povod su dume (reči) koje kroz stihove pesma objašnjava. „Ič“, „Bolje je s ič nego bez ič“, „Ič ti uvek ostane“, „Ič i duič“ – ovo je primer pesama koje se bave jednom rečju, a to je ič, nadovezujući jedna na drugu sve ono što „ič“ može značiti u odnosu na čoveka i čovek na njega.

Primetna je neodređenost u pesmama počev od naslova gde se „edna“ javlja u značenju bilo koje reči, bilo koje dume, kao i „ič“ (neodređeno ništa), potom pokazne zamenice ovak, onak i toj, kao i u pesmi „Što beše – beše“ gde iščitavamo savete o životu čiji se sistem ideja podiže na opšti nivo tako što se događaji i stvari ne imenuju, ne označavaju, već postaju deo univerzuma, a samim tim više nisu vezani za određeno mesto ili vreme.

Za pesnika najviše što čovek može jeste da „odi po svoj put“, a drugi čovek će „po svoj“, no istorijsko i društveno nasleđe potvrđuju drugačije kazuju pesme „Pravi Srbi“ i „Međe“, jedna od antologijskih pesama ove knjige. „Međe“ je konstruisana na kontrastu prošlosti i sadašnjosti gde međa predstavlja mesto zavade među ljudima koja je uzrokovala (ili bila jedan od uzročnika) budućih opustošenih polja i njiva. Poetska svojstva ovih rukoveti u dosluhu su sa lingvističkim, jer ovde se uzajamno dopunjuju misao, stil i jezik.

Narodna misao pohranjena u jeziku koji sve više iščezava i nestaje ovoga puta biva prenešena na čitaoce glasom pesnika postajući slika opšte filozofije čoveka o životu i ljudima kojima je jedino isto „slance“, „mesečinka“ i „svezde“. I pravedne i nepravedne, i ovakve i onakve ljude, greje isto sunce, a prolaznost i smrt namenjeni su svim ljudima:

„Zatoj ću

S otvorena usta

S izbuljene oči

Sas žalobno srce

Sas željnu dušu

Pečalan

U tuj pustu pustinju

U crnicu

Jer se ne naduma kolko mi duša iska

I ne nasluša ljudsku dumu i oratu

Kad od toj poubavo nema.

Duma je moja bezdanica.“

Poetizacija lingvističkih odlika crnotravskog govora – ovo bi bio najbolji opis onoga što zbirka pesama Ima edna duma jeste. Kroz emotivni sloj knjige oseća se nadnešenost nad sudbinom prolaznosti čoveka, objektivni krik nad određenim ljudskim sudbinama, događajima i stvarima („Ludža“, „Češire“, „Rasejane ljubavi“, „Megdan pred Džidinu prodavnicu“, „Ubav i grubav“...). Duma je metafora koja uzdižući se sa konkretnog ka apstraktnim značenjima u sebi sažima sve ono što je slika prošlog, sadašnjeg i budućeg vremena našeg društva.

Knjige na dijalektu objavljene u našoj zemlji značajno su kulturno blago očuvanja jezika i svedočanstvo jednog određenog vremena i načina razmišljanja našeg naroda, izuzetan doprinos srpskoj lingvističkoj riznici. Sa druge strane originalno pesničko stvaranje na jednom idiomu povod je da se regres govora pokaže kao nešto što može biti zaustavljeno i ponovo oživljeno. Danas smo svedoci da se veliko kulturno-književno nasleđe naše zemlje seli u literaturu, a ovakve autorske knjige primer su i povod da tom nasleđu priđemo na drugačiji, življi način. Prihvatajući ga kroz stih, kroz melodičnost i emociju. Otuda zbirka pesama Ima edna duma Radosava Stojanovića ne samo da zaslužuje da se nađe u rukama ljubitelja drugačijeg pesničkog izraza, već je izuzetan doprinos našem stvaralaštvu na govorima prizrensko-timočkog dijalekta i kao takva mesto novih čitalačkih iskustava, tumačenja i promišljanja na sistemu jezika koji nestaje, koji postaje sve dalji što vreme više odmiče, ali kojem poetsko ne manjka i kojim je moguće pevati i dumati do kraja sveta i veka.

 

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: