детаљ слике: КРК Арт дизајн

ПЕСНИЧКЕ ДУМЕ

РАДОСАВА СТОЈАНОВИЋА

 

 Мср Милица Миленковић 

 

Писати поезију на неком од наших дијалеката, песницима и читаоцима увек се чини тешким и захтевним задатком, а књижевним критичарима тумачење такве поезије постаје прави изазов, јер она захтева да у свим својим сегментима, и формалним, и структуралним, и идејним, буде на адекватан начин сагледана. Пред нама је једна таква збирка песама Радосава Стојановића, песника и приповедача чији књижевни опус повремено буде употпуњен и крунисан оваквим делима која на најбољи могући начин чувају наш језик, његове корене и архаичност, и то у времену када се број носилаца језичких јединица српских говора и дијалеката, вртоглавом брзином смањује.

Збирка песама Има една дума у идејном кључу предочава значај и моћ језика те не чуди што је за мото књиге изабрана народна пословица: „Језик коске нема, ал' коске крши.“ У истоименој песми посвећеној Брани Петровићу, наш песник одлично описује моћну думу од које је све постало сугеришући ону библијску: „У почетку беше Реч, и Реч беше од Бога, и Бог беше Реч. Она беше у почетку у Бога. Све је кроз Њу постало, и без Ње ништа није постало што је постало. У њој беше живот, и живот беше видело људима.“ Код Стојановића, на црнотравском говору то изгледа овако:

„О(д)-туј думу све је постануло

И земља и вода и сланце и sвезде

И цвећке што цвату

О(д)-туј думу све се мож створи

Тој ти-е таква дума

От коју-е Бог свет правил“

А живот? И живот је у Њој: „Ако те нешто боли/ Само гу кажеш – и одма престане/.../ Ако ти не(ј)е добро/ Тај дума тој лечи“. Али песник не може да се „опсети“ те „златне думе“ да је каже другом песнику. Но он зна да је од ње све постало и да она има и магијску моћ да излечи, а сигурно и да убије (Бранко Миљковић). То је идејни оквир у којем можемо читати ову поезија укорењену у архаично преко сваког слова сваке речи, као да песник изнова сакупља слова и исписује једну повест која у дубокој народној свести, паганској и хришћанској, проналази свој идентитет. Стога дума носи више значења. Она је и реч, и причање, и прича: „Ја ћу отидем/ Ал' дума ће си остане/ Да думате/ Да никад не престањујете“, овде у двојаком значењу – и када свакога од нас не буде, дума (реч) остаје да је свако употребљава, она је бесмртна, или, и када човека више нема остаје нешто што се може рећи о њему, реч о њему, слово о њему, помен и спомен, да се дума. Кроз думу бива човек, кад човек говори – он живи.

У овој збирци се: дума, ората, казује, вреви, збори... Све врви од језика и многих, за савремене читаоце, непознатих речи. Многим песмама повод су думе (речи) које кроз стихове песма објашњава. „Ич“, „Боље је с ич него без ич“, „Ич ти увек остане“, „Ич и дуич“ – ово је пример песама које се баве једном речју, а то је ич, надовезујући једна на другу све оно што „ич“ може значити у односу на човека и човек на њега.

Приметна је неодређеност у песмама почев од наслова где се „една“ јавља у значењу било које речи, било које думе, као и „ич“ (неодређено ништа), потом показне заменице овак, онак и тој, као и у песми „Што беше – беше“ где ишчитавамо савете о животу чији се систем идеја подиже на општи ниво тако што се догађаји и ствари не именују, не означавају, већ постају део универзума, а самим тим више нису везани за одређено место или време.

За песника највише што човек може јесте да „оди по свој пут“, а други човек ће „по свој“, но историјско и друштвено наслеђе потврђују другачије казују песме „Прави Срби“ и „Међе“, једна од антологијских песама ове књиге. „Међе“ је конструисана на контрасту прошлости и садашњости где међа представља место заваде међу људима која је узроковала (или била један од узрочника) будућих опустошених поља и њива. Поетска својства ових руковети у дослуху су са лингвистичким, јер овде се узајамно допуњују мисао, стил и језик.

Народна мисао похрањена у језику који све више ишчезава и нестаје овога пута бива пренешена на читаоце гласом песника постајући слика опште филозофије човека о животу и људима којима је једино исто „сланце“, „месечинка“ и „sвезде“. И праведне и неправедне, и овакве и онакве људе, греје исто сунце, а пролазност и смрт намењени су свим људима:

„Затој ћу

С отворена уста

С избуљене очи

Сас жалобно срце

Сас жељну душу

Печалан

У туј пусту пустињу

У црницу

Јер се не надума колко ми душа иска

И не наслуша људску думу и орату

Кад од тој поубаво нема.

Дума је моја безданица.“

Поетизација лингвистичких одлика црнотравског говора – ово би био најбољи опис онога што збирка песама Има една дума јесте. Кроз емотивни слој књиге осећа се наднешеност над судбином пролазности човека, објективни крик над одређеним људским судбинама, догађајима и стварима („Луџа“, „Чешире“, „Расејане љубави“, „Мегдан пред Џидину продавницу“, „Убав и грубав“...). Дума је метафора која уздижући се са конкретног ка апстрактним значењима у себи сажима све оно што је слика прошлог, садашњег и будућег времена нашег друштва.

Књиге на дијалекту објављене у нашој земљи значајно су културно благо очувања језика и сведочанство једног одређеног времена и начина размишљања нашег народа, изузетан допринос српској лингвистичкој ризници. Са друге стране оригинално песничко стварање на једном идиому повод је да се регрес говора покаже као нешто што може бити заустављено и поново оживљено. Данас смо сведоци да се велико културно-књижевно наслеђе наше земље сели у литературу, а овакве ауторске књиге пример су и повод да том наслеђу приђемо на другачији, живљи начин. Прихватајући га кроз стих, кроз мелодичност и емоцију. Отуда збирка песама Има една дума Радосава Стојановића не само да заслужује да се нађе у рукама љубитеља другачијег песничког израза, већ је изузетан допринос нашем стваралаштву на говорима призренско-тимочког дијалекта и као таква место нових читалачких искустава, тумачења и промишљања на систему језика који нестаје, који постаје све даљи што време више одмиче, али којем поетско не мањка и којим је могуће певати и думати до краја света и века.

 

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: