PREPUNO (NE)STVARNIH ILUZIJA

 

 

     Davile su ga vrele noći. Lepljivi vazduh vrele vlage nije mu davao san. Ni trenutak bekstva . Vrele kapi koje su plovile sa raznih strana sveta, slivale su se, topile na koži, provlačile se do svake skrivene tačke.

     Nije mogao pokrenuti ni oslonce svojih bekstava, postajali su vidno nesigurni čak ponižavajući. Olovni kapci stezali su silinom, ne dajući bledoj svetlosti da i zaiskri. Postojao je svet, ugašen, neživ život, budnost u hibernaciji i samo se osluškivalo jedva čujno, plitko disanje. Pomirenost sa stanjem, predaja ili ugašena želja i zgažena glava koja se nije micala.

    S vremena na vreme, neka kap otrgnute kiše sa mirisom ušetala bi kroz otvorene rupice, kao poruka u isparenju koja plovi nebom a ne kroz talase. Poruka bez slova, adrese, cilja i bez imena nekoga ko ju je otpustio da plovi.

    Munje su povremeno zaparale nebo, blesak vatre sa nekog nevidljivog kraja, budio bi ga. Ponavljala bi se igra strela i vatre, sve češće. Kao da želi da ga probudi iz živog sna, njemu namenjena, samo njemu ???

     Nepoznati posetilac, munja to je neko, ima oblik, stvarna je ili... Vraća se ponovo, već ko zna koji put u kratkom vremenu. Iz noći u noć sve je glasnija, svetlost koja para mrakom prodire u sobu, skoro da ga dotiče...

     „Još jedna preko potrebna iluzija, da razbukta iluziju života? Ko se poigrava? Ko?“ stežući oči pred utvarom pitao se. Na vatru koja je sevala, jače je stezao kapke, ali vatra se podvlačila pod njih.

    „Ponižavajuće je...“ sa mukom uzdahnu „ da ni oslonce bekstva ne mogu pokrenuti, pobeći. Ponižavajuće je da mi se nasilno otvara pogled koji ne želim. Sve je ponižavajuće, a tek ovaj ples iluzija koji me muči (ne)stvarnošću ?! „

      Činilo mu se da čuje glas, jasan ali nerazumljiv i da kroz uho odjekuju reči, jasne i nerazumljive. Pobegao bi, zatvorio bi pogled, zidove izidao da ne čuje zvuke, na štakama bi pokrenuo oslonce bekstva samo da može...

     Prepuno (ne)stvarnih iluzija, ispunjavalo je prostor i vreme, kao da postoji.

                                KRAJ NEPOSTOJEĆE ILUZIJE KOJA JE BILA STVARNOST

     Tišina ga je probudila. Znao je da nije vreme za buđenje, ustajanje, znao je da je mrak ali bio je odmoran. Bio je naspavan, smiren, pravilno je disao. Ćutao je, prijatna tišina kretala se između njega i njega, ona tišina i harmonija za kojom je čeznuo.

     Pred njim kroz slabo osvetljenu sobu, plovili su zraci koji su ulazili kroz širom otvoren prozor. Jedna po jedna nevidljiva poruka lagano se kretala, s leva na desno, od ugla levog oka bližeg oknu ka uglu desnog oka i isparavala u zid .

     „Mnoštvo izbrisanih slova...“ pomisli nimalo zbunjen. „ Neko pismo, više pisama... Neko je misli o meni uvukao u um, pisao, precrtao napisano... Ko? Nevažno. „

     Pokret ka zidu, da ukloni pogled, da se ne susretne sa zracima letnje večeri. Do novog sna, ispod prekrivenih kapaka, razmišljaće o beznačajnim, svakodnevnim stvarima, misli će odlutati i zaspaće.

     Tišina. Iznova ga je budila. Svetlost se nazirala, sada bi mogao i ustati, sasvim dovoljno sna je iza, popiti kafu, započeti rutinu, iskrasti se i krenuti u susret...

     Nizovi izbrisanih slova klizili su . Sada je zbunjen, ne može biti slučajno, za samo malo iscurelog vremena, ponavlja se i... 

     „Neko??? Ko? „ razmišljao je. Nije uplašen ovim plesom izbrisanih sa očitom namerom poruka. Ali kopka ga, izaziva ko to, u curenju vremena između dva prekinuta sna, ko to ...

      Razbuđen, pokušavao je da uhvati isparene deliće poruka, da na papir kojim je sa zida skidao tačkice sačuva i ...

     Činilo se da nazire neke nejasne, isprekidane poruke, konfuzne beleške... Nejasno mu je, zbunjujuće, unosi mu nemir.

     „...nema potrebe... izbris.. sve izrečeno... čini se da je smrt tu sasvim blizu i ne želim da... neko...“  

PODELITE OVAJ TEKST NA: