ПРЕПУНО (НЕ)СТВАРНИХ ИЛУЗИЈА

 

 

     Давиле су га вреле ноћи. Лепљиви ваздух вреле влаге није му давао сан. Ни тренутак бекства . Вреле капи које су пловиле са разних страна света, сливале су се, топиле на кожи, провлачиле се до сваке скривене тачке.

     Није могао покренути ни ослонце својих бекстава, постајали су видно несигурни чак понижавајући. Оловни капци стезали су силином, не дајући бледој светлости да и заискри. Постојао је свет, угашен, нежив живот, будност у хибернацији и само се ослушкивало једва чујно, плитко дисање. Помиреност са стањем, предаја или угашена жеља и згажена глава која се није мицала.

    С времена на време, нека кап отргнуте кише са мирисом ушетала би кроз отворене рупице, као порука у испарењу која плови небом а не кроз таласе. Порука без слова, адресе, циља и без имена некога ко ју је отпустио да плови.

    Муње су повремено запарале небо, блесак ватре са неког невидљивог краја, будио би га. Понављала би се игра стрела и ватре, све чешће. Као да жели да га пробуди из живог сна, њему намењена, само њему ???

     Непознати посетилац, муња то је неко, има облик, стварна је или... Враћа се поново, већ ко зна који пут у кратком времену. Из ноћи у ноћ све је гласнија, светлост која пара мраком продире у собу, скоро да га дотиче...

     „Још једна преко потребна илузија, да разбукта илузију живота? Ко се поиграва? Ко?“ стежући очи пред утваром питао се. На ватру која је севала, јаче је стезао капке, али ватра се подвлачила под њих.

    „Понижавајуће је...“ са муком уздахну „ да ни ослонце бекства не могу покренути, побећи. Понижавајуће је да ми се насилно отвара поглед који не желим. Све је понижавајуће, а тек овај плес илузија који ме мучи (не)стварношћу ?! „

      Чинило му се да чује глас, јасан али неразумљив и да кроз ухо одјекују речи, јасне и неразумљиве. Побегао би, затворио би поглед, зидове изидао да не чује звуке, на штакама би покренуо ослонце бекства само да може...

     Препуно (не)стварних илузија, испуњавало је простор и време, као да постоји.

                                КРАЈ НЕПОСТОЈЕЋЕ ИЛУЗИЈЕ КОЈА ЈЕ БИЛА СТВАРНОСТ

     Тишина га је пробудила. Знао је да није време за буђење, устајање, знао је да је мрак али био је одморан. Био је наспаван, смирен, правилно је дисао. Ћутао је, пријатна тишина кретала се између њега и њега, она тишина и хармонија за којом је чезнуо.

     Пред њим кроз слабо осветљену собу, пловили су зраци који су улазили кроз широм отворен прозор. Једна по једна невидљива порука лагано се кретала, с лева на десно, од угла левог ока ближег окну ка углу десног ока и испаравала у зид .

     „Мноштво избрисаних слова...“ помисли нимало збуњен. „ Неко писмо, више писама... Неко је мисли о мени увукао у ум, писао, прецртао написано... Ко? Неважно. „

     Покрет ка зиду, да уклони поглед, да се не сусретне са зрацима летње вечери. До новог сна, испод прекривених капака, размишљаће о безначајним, свакодневним стварима, мисли ће одлутати и заспаће.

     Тишина. Изнова га је будила. Светлост се назирала, сада би могао и устати, сасвим довољно сна је иза, попити кафу, започети рутину, искрасти се и кренути у сусрет...

     Низови избрисаних слова клизили су . Сада је збуњен, не може бити случајно, за само мало исцурелог времена, понавља се и... 

     „Неко??? Ко? „ размишљао је. Није уплашен овим плесом избрисаних са очитом намером порука. Али копка га, изазива ко то, у цурењу времена између два прекинута сна, ко то ...

      Разбуђен, покушавао је да ухвати испарене делиће порука, да на папир којим је са зида скидао тачкице сачува и ...

     Чинило се да назире неке нејасне, испрекидане поруке, конфузне белешке... Нејасно му је, збуњујуће, уноси му немир.

     „...нема потребе... избрис.. све изречено... чини се да је смрт ту сасвим близу и не желим да... неко...“  

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: