detalj slike: KRK Art dizajn

SKRIVENE ODAJE

 

Maša se upravo doselila u svoj novi dom.

“Dobar dan” veselo reče komšiji. Bio je to deka od nekih osamdesetak godina. Pogrbljen, oslonjen o palicu, sedeo je na stolici na tremu svoje kuće. Sporim pokretima, ustao je i uputio se ka Maši.

“Dobar dan” uzvrati on “ Ti ćeš ovde živeti sad?” Radoznalo upita.

“Da. Nasledila sam ovu kuću od svoje bake. Ona nije nikada živela ovde. Kupila je ovu kuću želeći da jednog dana starost provede u ovoj oazi. Međutim, razbolela se. Često je morala da ide kod lekara, pa joj je lakše bilo da ostane u gradu. Nadam se da ću uživati ovde. Tako je lepo i mirno…”

“Nadam se da hoćeš, kad već ona nije…“

“Znate nešto vezano za ovu kuću? Šta se dešavalo ovde?” Njegovim komentarom probudio je znatiželju u njoj.

“Ma ne, nego dugo niko nije živeo tu. To sam hteo da kažem.” Brzo je promenio temu, da ne bi ona nastavila sa ispitivanjem. Nije znao da li treba da joj ispriča priču o osobi koja je živela tu.

Nastavila je da raspakuje stvari. Napokon će imati svoju kuću. Toliko je to želela.

Živela je sa roditeljima i nekako joj je bilo žao da napusti roditelje i da iznajmi sebi stan. Ova bakina kuća joj je baš dobro došla. Napokon će moći da se osamostali.

Baka je živela u gradu, par ulica od njene kuće gde je živela sa roditeljima. Često je obilazila, pogotovo od kad se razbolela. Mnogo je volela svoju bakicu. Lekari su joj rekli da je baka jako slaba i da njeno staro srce neće izdržati još dugo. Dovela je kući iz bolnice i ona se brinula o njoj. Često joj je čitala knjige koje je baka volela. a pred kraj nije mogla sama da čita. Često bi je time i uspavala. A onda je dugo sedela pored kreveta i gledala to lepo staričino lice. Pribojavala se kako će je zateći kad bude došla da je poseti. Tako je, jednog dana, ušavši u bakinu kuću, osetila neki nespokoj.

Ušla je u dnevnu sobu, gde je baka često boravila.

Sedela je na svojoj stolici na ljuljanje sa osmehom na licu. Znala je da je došao kraj. Prišla je, poljubila baku, i tiho počela da plače. Za dva dana, sahranili su baku na obližnjem groblju.

Posle nekih mesec dana, pozvana je na ostavinsku raspravu. Tužna srca, otišla je da obavi tu dužnost. Baka je ostavila testament u kome tu kuću na selu ostavlja njoj, Maši, svojoj miljenici. Suze su oblile njeno lepo lice.

Nije mogla odmah da se useli. Prošlo je godinu dana kada je smogla snage da uradi to.

Za početak, ponela je najnužnije stvari. Kuća je bila skroz opremljena tako da nije morala da razmišlja o nameštaju. Garderobu i svoje knjige spakovala je u svoj auto i otišla u svoj novi dom.

Dvorište je bilo predivno. Travnjak je bio i ispred i iza kuće. Do kuće vodio je puteljak napravljen od kamenja nepravilnog oblika. U vrtu je bilo raznog drveća i cveća. Neke vrste je po prvi put videla u životu.

Kuća je bila prizemna sa potkrovljem. Imala je lep trem na kome je bila ljuljaška i baštenska garnitura. Na ogradi bile su žardinjere sa visećim muškatlama u raznim bojama a u svakoj drugoj žardinjeri padao je u valovima asparagus. Iznad trema bila je terasa takođe ukrašena cvećem. U uglovima terase bile su saksije sa sobnim cvećem, koje su u letnjim mesecima iznosili napolje. Bio je tu predivan fikus, bendžamin a oko vrata kroz koja se izlazi na terasu, bila je lepa puzavica.

Bočne strane kuće bile su prekrivene bršljanom. Iza kuće bio je mali ali lep letnjikovac u obliku šestougla. Pletena garnitura i, naravno, opet puno cveća.

Iza letnjikovca bio je puteljak koji je vodio u maleni park. Bilo je par klupa ispod drveća I mala Fontana koje je svojim žuborenjem donosila spokoj posetiocu.

Maša je bila oduševljena! Već je pomislila kako će tu provoditi svo slobodno vreme, čitajući svoje knjige i ispijajući kafu i limunadu.

Zatim je ušla u kuću. Ulazna vrata bila su većim delom prekrivena hrapavim staklom u boji, tako da je hodnik , od sunca, bio sav ružičast. Duž hodnika bila je postavljena stazica a sa obe strane saksije sa cvećem. Nakon nekih 4 m bila su vrata sa leve i desne strane a naspram ulaznih vrata bilo je stepenište napravljeno od punog drveta. Vrata sa desne strane vodila su u kuhinju a vrata sa leve strane vodila su u dnevnu sobu.

Kuća je bila veoma lepo opremljena. Njena baka, kad je kupila kuću, platila je da joj okreče sve prostorije i promenila je nameštaj. Jedan bračni par je angažovala da vode računa o kući i bašti. Nažalost, nije uspela da uživa u toj lepoti.

Maša se bavila pisanjem, tako da je od kuće radila. Pisala je za neke novine a za svoju dušu pisala je pesme i priče.

U kući je bila jedna soba preuređena u biblioteku. Maša se najviše obradovala toj prostoriji. Želela je da napravi mesta na policama i za svoje knjige.

Bila je subota posle podne. Padala je kiša tako da nije mogla da čita u bašti. Rešila je da presloži knjige u biblioteci i izbriše prašinu. Bilo je puno knjiga i neko vreme je razmišljala na koji način da složi knjige. Krenula je od police gde su bile složene knjige ruskih pisaca. Pomerivši jednu knjigu Dostojevskog, primetila je jedno dugme.

“Čemu li to služi, da li smem da isprobam?” Razmišljala je . Bojažljivo ali ipak radoznalo pritisnula je dugme. Odjednom, polica je počela da se pomera otvarajući prolaz u neku mračnu prostoriju. Proturila je glavu I primetila prekidač za svetlo. Upalivši svetlo, pojavilo se stepenište na dole. Opreznim korakom, krenula je dole. Naišla je na jedna vrata. Otvorivši vrata, pred njom je bio, ni manje ni više, čitav jedan stan. Bila je mini kuhinja, odvojena šankom, u drugom uglu veliki ležaj odvojen policom sa knjigama, koje je bila kao pregrada, a sa desne strane vrata od kupatila. Odmah pored police sa knjigama bio je pisaći sto sa puno nekih ispisanih papira, svezaka, puno olovaka…

Sve je bilo prekriveno prašinom. Maša je rešila da prvo sve dobro očisti a onda da vidi šta je bilo ispisamo u tim sveskama.

Trebalo joj je nekoliko sati da sve lep očisti. Bilo je već kasno, kada je, iako premorena, rešila da krene sa čitanjem.

Čitala je satima. Potpuno je izgubila pojam  o vremenu i prostoru. U jednoj svesci bili su ispisani citati a u drugoj pesme. Sve to potpisano je inicijalima L.N.

U nekoliko preostalih svezaka bili su napisani tekstovi koji su mogli da štampaju kao romani.

U drugom uglu stola je bila jedna sveska na kojoj je pisalo – Dnevnik Lene Ninković

Iako već umorna, rešila je da pročita dnevnik. Iz dnevnika je saznala da je Lena jedna veoma nežna, usamljena i napaćena žena. Muž je često bio odsutan a i kad bi bio tu, vređao je i omalovažavao. Smejao joj se sto čita i nešto stalno piskara. Niko nije znao za tu prostoriju. Tu kuću je gradio njen otac, i sam pisac, koji je voleo vreme tu da provodi. Njen muž nije znao za to mesto, tako da je to bilo samo njeno carstvo i tu se jedino osećala dobro.

Imala je ćerku koja je više bila privržena ocu. Čim je završila školu otišla je u inostranstvo.

Vremenom, počela je da voli da ostaje sama. Tada bi se zatvarala u svoje odaje i prepuštala se svetu mašte.

U svom dnevniku je napisala da bi volela da njena ćerka, jednog dana pronađe njena “piskaranja” i da objavi. Sama to nije smela.

U trenucima samoće, po lepom danu, odlazila bi u svoj predivan vrt i čitala satima. Jedina osoba sa kim je mogla iskreno o svemu da razgovara, bio je komšija, deda Ilija. Njemu je pričala sve svoje muke. On je pažljivo slušao i govorio joj reči utehe. Na drugi način nije mogao da joj pomogne.

Pred zoru završila je čitanje. Pogodila je ova Lenina priča. Dugo je razmišljala o tome.

Sutradan, srela je deda Iliju i rešila da ga pita za Lenku.

“Da, to je bilo nežno, napaćeno biće. Volela je da piše ali niko to nije shvatio ozbiljno. Muž je ismevao. Nadala se da će njena ćerka to pronaći, shvatiti njenu ljubav prema pisanju i objaviti to.

Lena je tokom godina, valjda od te samoće i takvog života sa mužem, obolela sa živcima. Mislim da je dotuklo kad joj je rekao da hoće razvod. Zaljubio se u neku, 20 godina mlađu od njega I odlazi da živi sa njom.

Ćerka, kad je došla u posetu, videvši stanje majčino, odvela je kod lekara. Lekari su rekli da ona mora da bude smeštena na psihijatrijsku kliniku I da ne može da živi više sama. Sutradan ćerka je odvela majku. Spakovala joj je najnužnije stvari i odvela je. Lena je tražila samo da joj ponese svesku i olovku.

Znajući da se majka neće vraćati u kuću, prodala je. I tako je tvoja baka kupila kuću, sredila je ali nije ni dana uživala u njoj.”

Maša nije ni bila svesna da su joj suze pokvasile lice. Rešila je ona da objavi Lenine knjige. Odmah se dala u potragu za izdavačem.

Posle tri meseca, knjige su bile u izlogu knjižara. Maša je uzela po jedan primerak i krenula Leni u posetu.

Zatekla je Lenu u svojoj sobi sa sveskom i olovkom. Objasnila joj je ko je i kako je pronašla njene rukopise. Ponela joj je novu svesku i spustila na krilo njene objavljene knjige.

Shvativšti šta je to, Lena je tiho zaplakala i zagrlila Mašu.

Ostale su satima da razgovaraju o Leninom životu a Maša je obećala da će je posećivati i da će je odvesti da vidi kuću.

Postale su dobre prijateljice.

 

 

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: