детаљ слике: КРК Арт дизајн

СКРИВЕНЕ ОДАЈЕ

 

Маша се управо доселила у свој нови дом.

“Добар дан” весело рече комшији. Био је то дека од неких осамдесетак година. Погрбљен, ослоњен о палицу, седео је на столици на трему своје куће. Спорим покретима, устао је и упутио се ка Маши.

“Добар дан” узврати он “ Ти ћеш овде живети сад?” Радознало упита.

“Да. Наследила сам ову кућу од своје баке. Она није никада живела овде. Купила је ову кућу желећи да једног дана старост проведе у овој оази. Међутим, разболела се. Често је морала да иде код лекара, па јој је лакше било да остане у граду. Надам се да ћу уживати овде. Тако је лепо и мирно…”

“Надам се да хоћеш, кад већ она није…“

“Знате нешто везано за ову кућу? Шта се дешавало овде?” Његовим коментаром пробудио је знатижељу у њој.

“Ма не, него дуго нико није живео ту. То сам хтео да кажем.” Брзо је променио тему, да не би она наставила са испитивањем. Није знао да ли треба да јој исприча причу о особи која је живела ту.

Наставила је да распакује ствари. Напокон ће имати своју кућу. Толико је то желела.

Живела је са родитељима и некако јој је било жао да напусти родитеље и да изнајми себи стан. Ова бакина кућа јој је баш добро дошла. Напокон ће моћи да се осамостали.

Бака је живела у граду, пар улица од њене куће где је живела са родитељима. Често је обилазила, поготово од кад се разболела. Много је волела своју бакицу. Лекари су јој рекли да је бака јако слаба и да њено старо срце неће издржати још дуго. Довела је кући из болнице и она се бринула о њој. Често јој је читала књиге које је бака волела. а пред крај није могла сама да чита. Често би је тиме и успавала. А онда је дуго седела поред кревета и гледала то лепо старичино лице. Прибојавала се како ће је затећи кад буде дошла да је посети. Тако је, једног дана, ушавши у бакину кућу, осетила неки неспокој.

Ушла је у дневну собу, где је бака често боравила.

Седела је на својој столици на љуљање са осмехом на лицу. Знала је да је дошао крај. Пришла је, пољубила баку, и тихо почела да плаче. За два дана, сахранили су баку на оближњем гробљу.

После неких месец дана, позвана је на оставинску расправу. Тужна срца, отишла је да обави ту дужност. Бака је оставила тестамент у коме ту кућу на селу оставља њој, Маши, својој миљеници. Сузе су облиле њено лепо лице.

Није могла одмах да се усели. Прошло је годину дана када је смогла снаге да уради то.

За почетак, понела је најнужније ствари. Кућа је била скроз опремљена тако да није морала да размишља о намештају. Гардеробу и своје књиге спаковала је у свој ауто и отишла у свој нови дом.

Двориште је било предивно. Травњак је био и испред и иза куће. До куће водио је путељак направљен од камења неправилног облика. У врту је било разног дрвећа и цвећа. Неке врсте је по први пут видела у животу.

Кућа је била приземна са поткровљем. Имала је леп трем на коме је била љуљашка и баштенска гарнитура. На огради биле су жардињере са висећим мушкатлама у разним бојама а у свакој другој жардињери падао је у валовима аспарагус. Изнад трема била је тераса такође украшена цвећем. У угловима терасе биле су саксије са собним цвећем, које су у летњим месецима износили напоље. Био је ту предиван фикус, бенџамин а око врата кроз која се излази на терасу, била је лепа пузавица.

Бочне стране куће биле су прекривене бршљаном. Иза куће био је мали али леп летњиковац у облику шестоугла. Плетена гарнитура и, наравно, опет пуно цвећа.

Иза летњиковца био је путељак који је водио у малени парк. Било је пар клупа испод дрвећа И мала Фонтана које је својим жуборењем доносила спокој посетиоцу.

Маша је била одушевљена! Већ је помислила како ће ту проводити сво слободно време, читајући своје књиге и испијајући кафу и лимунаду.

Затим је ушла у кућу. Улазна врата била су већим делом прекривена храпавим стаклом у боји, тако да је ходник , од сунца, био сав ружичаст. Дуж ходника била је постављена стазица а са обе стране саксије са цвећем. Након неких 4 м била су врата са леве и десне стране а наспрам улазних врата било је степениште направљено од пуног дрвета. Врата са десне стране водила су у кухињу а врата са леве стране водила су у дневну собу.

Кућа је била веома лепо опремљена. Њена бака, кад је купила кућу, платила је да јој окрече све просторије и променила је намештај. Један брачни пар је ангажовала да воде рачуна о кући и башти. Нажалост, није успела да ужива у тој лепоти.

Маша се бавила писањем, тако да је од куће радила. Писала је за неке новине а за своју душу писала је песме и приче.

У кући је била једна соба преуређена у библиотеку. Маша се највише обрадовала тој просторији. Желела је да направи места на полицама и за своје књиге.

Била је субота после подне. Падала је киша тако да није могла да чита у башти. Решила је да пресложи књиге у библиотеци и избрише прашину. Било је пуно књига и неко време је размишљала на који начин да сложи књиге. Кренула је од полице где су биле сложене књиге руских писаца. Померивши једну књигу Достојевског, приметила је једно дугме.

“Чему ли то служи, да ли смем да испробам?” Размишљала је . Бојажљиво али ипак радознало притиснула је дугме. Одједном, полица је почела да се помера отварајући пролаз у неку мрачну просторију. Протурила је главу И приметила прекидач за светло. Упаливши светло, појавило се степениште на доле. Опрезним кораком, кренула је доле. Наишла је на једна врата. Отворивши врата, пред њом је био, ни мање ни више, читав један стан. Била је мини кухиња, одвојена шанком, у другом углу велики лежај одвојен полицом са књигама, које је била као преграда, а са десне стране врата од купатила. Одмах поред полице са књигама био је писаћи сто са пуно неких исписаних папира, свезака, пуно оловака…

Све је било прекривено прашином. Маша је решила да прво све добро очисти а онда да види шта је било исписамо у тим свескама.

Требало јој је неколико сати да све леп очисти. Било је већ касно, када је, иако преморена, решила да крене са читањем.

Читала је сатима. Потпуно је изгубила појам  о времену и простору. У једној свесци били су исписани цитати а у другој песме. Све то потписано је иницијалима Л.Н.

У неколико преосталих свезака били су написани текстови који су могли да штампају као романи.

У другом углу стола је била једна свеска на којој је писало – Дневник Лене Нинковић

Иако већ уморна, решила је да прочита дневник. Из дневника је сазнала да је Лена једна веома нежна, усамљена и напаћена жена. Муж је често био одсутан а и кад би био ту, вређао је и омаловажавао. Смејао јој се сто чита и нешто стално пискара. Нико није знао за ту просторију. Ту кућу је градио њен отац, и сам писац, који је волео време ту да проводи. Њен муж није знао за то место, тако да је то било само њено царство и ту се једино осећала добро.

Имала је ћерку која је више била привржена оцу. Чим је завршила школу отишла је у иностранство.

Временом, почела је да воли да остаје сама. Тада би се затварала у своје одаје и препуштала се свету маште.

У свом дневнику је написала да би волела да њена ћерка, једног дана пронађе њена “пискарања” и да објави. Сама то није смела.

У тренуцима самоће, по лепом дану, одлазила би у свој предиван врт и читала сатима. Једина особа са ким је могла искрено о свему да разговара, био је комшија, деда Илија. Њему је причала све своје муке. Он је пажљиво слушао и говорио јој речи утехе. На други начин није могао да јој помогне.

Пред зору завршила је читање. Погодила је ова Ленина прича. Дуго је размишљала о томе.

Сутрадан, срела је деда Илију и решила да га пита за Ленку.

“Да, то је било нежно, напаћено биће. Волела је да пише али нико то није схватио озбиљно. Муж је исмевао. Надала се да ће њена ћерка то пронаћи, схватити њену љубав према писању и објавити то.

Лена је током година, ваљда од те самоће и таквог живота са мужем, оболела са живцима. Мислим да је дотукло кад јој је рекао да хоће развод. Заљубио се у неку, 20 година млађу од њега И одлази да живи са њом.

Ћерка, кад је дошла у посету, видевши стање мајчино, одвела је код лекара. Лекари су рекли да она мора да буде смештена на психијатријску клинику И да не може да живи више сама. Сутрадан ћерка је одвела мајку. Спаковала јој је најнужније ствари и одвела је. Лена је тражила само да јој понесе свеску и оловку.

Знајући да се мајка неће враћати у кућу, продала је. И тако је твоја бака купила кућу, средила је али није ни дана уживала у њој.”

Маша није ни била свесна да су јој сузе поквасиле лице. Решила је она да објави Ленине књиге. Одмах се дала у потрагу за издавачем.

После три месеца, књиге су биле у излогу књижара. Маша је узела по један примерак и кренула Лени у посету.

Затекла је Лену у својој соби са свеском и оловком. Објаснила јој је ко је и како је пронашла њене рукописе. Понела јој је нову свеску и спустила на крило њене објављене књиге.

Схватившти шта је то, Лена је тихо заплакала и загрлила Машу.

Остале су сатима да разговарају о Ленином животу а Маша је обећала да ће је посећивати и да ће је одвести да види кућу.

Постале су добре пријатељице.

 

 

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: