O poetskom romanu „Hodočasnica vode“ Snežane Ivković

PROMETEJ, Novi Sad, 2021

 Ratomir Rale Damjanović

Poetski roman „Hodočasnica vode“ je opor, nežan, ironičan, duhovit roman, razigran do bola i smeha.

To je savremena priča o sudbini, životu i priključeniju jedne imigrantkinje, čiji život pratimo od njenog opraštanja na Slaviji u Beogradu, pa sve do penzionerskih dana u dalekoj Kanadi. Vremenski luk zahvata četvrt veka, od ,,Prve razglednice iz Toronta“, iz 1994. pa do ,,Nove razglednice iz Toronta“, pisane 2019. godine. Jedan zadati život, koji junakinja napušta, zamenjuje se drugim, još neizvesnijim, u kojem aktera čekaju velika iskušenja u zemlji gde je sve podređeno novcu. To je zapravo priča o nevidljivom, a stvarnom kontinentu apatrida koji pluta ovim svetom. Apatrid je kao ljuska u okeanu, stalno na udaru „nemilih vetrova“ (Odiseja).

Taj novi svet ima svoja pravila u kojima se identitet lako gubi. Pozivanje na Ištvana Domonkoša, na njegovu poemu „Havarija“ je krajnje opravdano, jer je novi život u drugoj zemlji, preteća havarija i neizvesnost, bilo da su u pitanju traženje ili gubitak posla, otkazi, ludilo spremanja za časove, ili prevare, podvale, obmane novog sveta, u kojem život postaje program, a mi samo pomeranje miša u kompjuterskoj slici sveta.

Spisateljica meša realnost stvarnosti i realnost iz filmova i literature. Nije slučajno odabran jedan film čiji je junak Al Paćino, koji ima samoubilačke namere. Njegovo slepilo je ekvivalent slepilu koje novo vreme pokazuje za život pojedinca. Ma koliko surovo realan, taj se život doživljava onirički, kao san, bez uobičajene logike, sa neverovatnim skokovima iz realnosti u oniričko, iz sna u fantaziju i isto toliko dinamičnim padovima. Jedna gorka nostalgija i latentna optužba za zemlju gde je trebalo voditi život zadati, iako nikada eksplicitno izrečena, vlada u ovoj poeziji.

Slika Kanade je prvorazredna groteska i nikako samo metafora. Tu probijaju naturalistički opisi. Pica dej i gej parade, prevaranti i krvopije razbijaju svaku iluziju o tom svetu. Kad se čovek tamo skući, osim nameštaja i stvari, u nekom uglu, u duši, skućio se i strah, onaj koji ćuti ili reži u nekom uglu sobe, sa zidova tavanice, kao u jednoj pesmi Vaska Pope. Čitava skala osećanja koja prate savremenog čoveka, straha, nemira, neizvesnosti, usamljenosti, prevare, ostavljenosti, obmane, sabrane su u ovom romanu. Gotovo da nema predaha u njemu, jer se zna da sledeći korak može biti korak u prazno, ili ništa, i da iza nekog ugla čeka onaj Domonkošev život koji zaskače iz mraka.

Neki stihovi deluju bezazleno, ali su daleko od svake bezazlenosti.

„Pogled mi prvo pade

na moj najveći kuhinjski nož

kao jedan iz otadžbine, najoštriji,

kojim sečem šargarepu, maglu i snove“…

U toj slici su i otadžbina, i strah od gubitka otadžbine i oštro sečivo života, i percepcija vlasnika tog noža kojim se seče šargarepa, kao simbol zemaljskog i dnevnog, i magla kao simbol neizvesnosti i izgubljenosti, i snovi kao simbol neostvarljivog, u kriškama koje nestaju u magli.

Povremeno se oseti duh prognanog Ovidija u Tomima, pokatkad duh gladijatorske arene u tuđoj zemlji, daleko od svake poezije i filozofije. U pozadini je nostalgija za koju junakinja nema vremena a njena psihologija, karakter, percepcija novog sveta i svog mesta u tom svetu su u prvom planu i vanredno duboko predstavljeni.

Posebno vredna poglavlja su reminiscencije na rodni kraj, na reku Tisu, skelu na Tisi koja prevozi na drugu obalu, na drage ljude, koji se javljaju iz drugog plana uvek kao nekakav glas prošlosti, lica i predeli zemlje iz koje se otišlo u vreme poslednjeg rata i raspada Jugoslavije.

Ali, kad god junakinja počne da sumnja i da strahuje da neće izdržati, javlja se „čovek sa šalom“, kao uteha i ohrabrenje da ipak negde postoji svet i neko u tom svetu, u kome vlada spokojstvo, ljubav i nada. Lik „čoveka sa šalom“ je i ideal duhovnog, uzvišenog, postojanja iznad svakog zla, on je odlazak iz egzaktnog, programiranog, u nivo svesnosti sebe i svojeg najiskrenijeg - širine i visine kojoj svako od nas teži. U pitanju je, zapravo, jedna poema, koja je funkcionalno raspoređena kroz poglavlja i koja se često javlja onda kada junakinja treba da se uspravi i nastavi dalje.

Opšti ton je pitak i bogat poetskom naracijom koja pleni. Roman je pun zanimljivih priča, scena i portreta, kakav je lik Ranka, jednog od gubitnika čija se životna priča daje vrlo slikovito i ubedljivo. Dobri duh tog čoveka koji se nije snašao, prisutan je od početka do kraja romana, a privrženost glavne junakinje tom tragičnom junaku je jedna od linija romana koja zrači toplinom i iskrenošću. Jednako uporište junakinje je „kaubojka“ Sonja, ili ćerkica Žiška, čija dečja duša tinja svetlošću koja inspiriše. Od sjajnih slika i parabola treba izdvojiti Oluju u ulici Vrba koja je identična oluji u duši junakinje, putovanje kod ćerke u Australiju, ironična poigravanja na račun sopstvene percepcije događaja glavne junakinje protkane stihovima slavnih pesama Bitlsa. Taj dijalog junakinje sa samom sobom, vrlo često humorno obojen, predstavlja možda i najlepše stranice ove romaneskne priče. Poetska forma daje joj dubinu doživljaja, pred kojim ustupaju opisi, a tamo gde bi se priča u proznom delu razvila do razgranate naracije, pribegava se metafori, često na granici apsurda, sa dosta ironije, ali priča ide dalje svojim tokom. Opise, dakle, zamenjuju slike, metafore, parabole, intertekstualni i emocionalni impulsi.

Postiže se neobičan ritam koji u punoj meri odgovara izglobljenosti junakinje i njenim pokušajima da ostane na nogama, da ispriča običnu ljudsku povest o sudbini imigranta. Sve je u njoj stalno na ivici tragičnog, sa percepcijom sveta savremenog čoveka koji je osuđen da bude gubitnik u takvom poretku i ustrojstvu.

Budući da je glavni junak žena, i da roman ima snažno izraženu autobiografsku notu, da je to priča o našim ljudima negde napolju, ali i o apatridu bilo koje vere da je, da je reč o jednom kontinentu apatrida, nevidljivom ali stvarnom, moglo bi se reći da će roman dopreti do čitaoca koji će prepoznati jednu stvarnost koja ne ostavlja mesta za iluziju o položaju čoveka u današnjem svetu. Zabrinut nad sudbinom junakinje koju prati u stopu, iz stiha u stih, privilegovan da zaviri u njenu dušu, čitalac ipak na kraju sa zadovoljstvom sklopi knjigu jer je junakinja preživela, sa utiskom da se njen pravi život, ipak, zbivao i tamo odakle je otišla. Nostalgija je vezana za vreme i prostor koji više ne postoje, koji samo u genima pulsiraju, kao i tuga za ljudima i srećnim vremenima, u koje se više ne može vratiti.

Uzbudljiv roman u poetskoj formi, koja povremeno odstupa od karakteristika i strogosti tog žanra, ali u krajnjem rezultatu čitaocu ne uskraćuje priču ispričanu u poetskom kodu, u kojem se narativno vrlo uspešno pretapa u poetsko, a poetsko u narativno sa impulsima poetskog. Jednostavnost, iskrenost i dubina su njegove vrline, a u to uključujemo i smelost autorke da ono što se obično iskazuje narativnim „kaže!“ poetskim sredstvima.

Jedna od knjiga koju neizostavno treba pročitati.

PODELITE OVAJ TEKST NA: