О поетском роману „Ходочасница воде“ Снежане Ивковић

ПРОМЕТЕЈ, Нови Сад, 2021

 Ратомир Рале Дамјановић

Поетски роман „Ходочасница воде“ је опор, нежан, ироничан, духовит роман, разигран до бола и смеха.

То је савремена прича о судбини, животу и прикљученију једне имигранткиње, чији живот пратимо од њеног опраштања на Славији у Београду, па све до пензионерских дана у далекој Канади. Временски лук захвата четврт века, од ,,Прве разгледнице из Торонта“, из 1994. па до ,,Нове разгледнице из Торонта“, писане 2019. године. Један задати живот, који јунакиња напушта, замењује се другим, jош неизвеснијим, у којем актера чекају велика искушења у земљи где је све подређено новцу. То је заправо прича о невидљивом, а стварном континенту апатрида који плута овим светом. Апатрид је као љуска у океану, стално на удару „немилих ветрова“ (Одисеја).

Тај нови свет има своја правила у којима се идентитет лако губи. Позивање на Иштвана Домонкоша, на његову поему „Хаварија“ је крајње оправдано, јер је нови живот у другој земљи, претећа хаварија и неизвесност, било да су у питању тражење или губитак посла, откази, лудило спремања за часове, или преваре, подвале, обмане новог света, у којем живот постаје програм, а ми само померање миша у компјутерској слици света.

Списатељица меша реалност стварности и реалност из филмова и литературе. Није случајно одабран један филм чији је јунак Ал Паћино, који има самоубилачке намере. Његово слепило је еквивалент слепилу које ново време показује за живот појединца. Ма колико сурово реалан, тај се живот доживљава онирички, као сан, без уобичајене логике, са невероватним скоковима из реалности у ониричко, из сна у фантазију и исто толико динамичним падовима. Једна горка носталгија и латентна оптужба за земљу где је требало водити живот задати, иако никада експлицитно изречена, влада у овој поезији.

Слика Канаде је прворазредна гротеска и никако само метафора. Ту пробијају натуралистички описи. Пица деј и геј параде, преваранти и крвопије разбијају сваку илузију о том свету. Кад се човек тамо скући, осим намештаја и ствари, у неком углу, у души, скућио се и страх, онај који ћути или режи у неком углу собе, са зидова таванице, као у једној песми Васка Попе. Читава скала осећања која прате савременог човека, страха, немира, неизвесности, усамљености, преваре, остављености, обмане, сабране су у овом роману. Готово да нема предаха у њему, јер се зна да следећи корак може бити корак у празно, или ништа, и да иза неког угла чека онај Домонкошев живот који заскаче из мрака.

Неки стихови делују безазлено, али су далеко од сваке безазлености.

„Поглед ми прво паде

на мој највећи кухињски нож

као један из отаџбине, најоштрији,

којим сечем шаргарепу, маглу и снове“…

У тој слици су и отаџбина, и страх од губитка отаџбине и оштро сечиво живота, и перцепција власника тог ножа којим се сече шаргарепа, као симбол земаљског и дневног, и магла као симбол неизвесности и изгубљености, и снови као симбол неостварљивог, у кришкама које нестају у магли.

Повремено се осети дух прогнаног Овидија у Томима, покаткад дух гладијаторске арене у туђој земљи, далеко од сваке поезије и филозофије. У позадини је носталгија за коју јунакиња нема времена а њена психологија, карактер, перцепција новог света и свог места у том свету су у првом плану и ванредно дубоко представљени.

Посебно вредна поглавља су реминисценције на родни крај, на реку Тису, скелу на Тиси која превози на другу обалу, на драге људе, који се јављају из другог плана увек као некакав глас прошлости, лица и предели земље из које се отишло у време последњег рата и распада Југославије.

Али, кад год јунакиња почне да сумња и да страхује да неће издржати, јавља се „човек са шалом“, као утеха и охрабрење да ипак негде постоји свет и неко у том свету, у коме влада спокојство, љубав и нада. Лик „човека са шалом“ је и идеал духовног, узвишеног, постојања изнад сваког зла, он је одлазак из егзактног, програмираног, у ниво свесности себе и својег најискренијег - ширине и висине којој свако од нас тежи. У питању је, заправо, једна поема, која је функционално распоређена кроз поглавља и која се често јавља онда када јунакиња треба да се усправи и настави даље.

Општи тон је питак и богат поетском нарацијом која плени. Роман је пун занимљивих прича, сцена и портрета, какав је лик Ранка, једног од губитника чија се животна прича даје врло сликовито и убедљиво. Добри дух тог човека који се није снашао, присутан је од почетка до краја романа, а приврженост главне јунакиње том трагичном јунаку је једна од линија романа која зрачи топлином и искреношћу. Једнако упориште јунакиње је „каубојка“ Соња, или ћеркица Жишка, чија дечја душа тиња светлошћу која инспирише. Од сјајних слика и парабола треба издвојити Олују у улици Врба која је идентична олуји у души јунакиње, путовање код ћерке у Аустралију, иронична поигравања на рачун сопствене перцепције догађаја главне јунакиње проткане стиховима славних песама Битлса. Тај дијалог јунакиње са самом собом, врло често хуморно обојен, представља можда и најлепше странице ове романескне приче. Поетска форма даје јој дубину доживљаја, пред којим уступају описи, а тамо где би се прича у прозном делу развила до разгранате нарације, прибегава се метафори, често на граници апсурда, са доста ироније, али прича иде даље својим током. Описе, дакле, замењују слике, метафоре, параболе, интертекстуални и емоционални импулси.

Постиже се необичан ритам који у пуној мери одговара изглобљености јунакиње и њеним покушајима да остане на ногама, да исприча обичну људску повест о судбини имигранта. Све је у њој стално на ивици трагичног, са перцепцијом света савременог човека који је осуђен да буде губитник у таквом поретку и устројству.

Будући да је главни јунак жена, и да роман има снажно изражену аутобиографску ноту, да је то прича о нашим људима негде напољу, али и о апатриду било које вере да је, да је реч о једном континенту апатрида, невидљивом али стварном, могло би се рећи да ће роман допрети до читаоца који ће препознати једну стварност која не оставља места за илузију о положају човека у данашњем свету. Забринут над судбином јунакиње коју прати у стопу, из стиха у стих, привилегован да завири у њену душу, читалац ипак на крају са задовољством склопи књигу јер је јунакиња преживела, са утиском да се њен прави живот, ипак, збивао и тамо одакле је отишла. Носталгија је везана за време и простор који више не постоје, који само у генима пулсирају, као и туга за људима и срећним временима, у које се више не може вратити.

Узбудљив роман у поетској форми, која повремено одступа од карактеристика и строгости тог жанра, али у крајњем резултату читаоцу не ускраћује причу испричану у поетском коду, у којем се наративно врло успешно претапа у поетско, а поетско у наративно са импулсима поетског. Једноставност, искреност и дубина су његове врлине, а у то укључујемо и смелост ауторке да оно што се обично исказује наративним „каже!“ поетским средствима.

Једна од књига коју неизоставно треба прочитати.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: