detalj slike: KRK Art dizajn

LABUDOVA PESMA, ILI OPRAŠTANjE OD OTMENE SAMOĆE, DUŠICE ILIN

Samoće u pokretu, Partenon - Beograd, 2019

Msr Milica Jeftimijević Lilić

Odlaze sve češće veliki pesnici, dragoceni ljudi i to nas, hteli ili ne, primorava da se naviknemo na stalnost smrti i nestalnost dragocenih divnih ljudi kojih je inače u javnom prostoru naše zemlje, pa i sveta, sve manje. Shodno tome , moramo biti svesniji njihovog prisustva u odsustvu i to na dva načina. Jedan od tih je sećanje i podsećanje na njih a drugi je ponovno vraćanje njihovim delima. Onome  što ih i nadalje čini živima, gde ih možemo pronaći u spiritualizivanom vidu, u onome što je bilo najbolji deo njih.

I dok ovo pišem u mislima mi se pojavljuje slika susreta sa pokojnom pesnikinjom, Dušicom Ilin, kojoj ovako posredno iskazujem divljenje i počast iskrenim rečima uvažavanja i divljenja za ono što je bila i što je ostvarila.

Bilo je to, neke godine, na jednom od festivala Smederevske pesničke jeseni. U prostranom holu Centra za kulturu  atmosfera prijatna,  živahni razgovori na razne jezike, kao u podnožju vavilonske kule nekad, pre nego što je Zli duh, koji i danas posluje oko nas,  hteo da dosegne Boga i pokaže mu da je veći od njega. Odjednom je sve sinulo, sve se utišalo a lica prisutnih su se razvedrila jer im je u susret dolazila, svojim raskošnim bićem  ozarena, poetesa Dušica Ilin, dama u koju su svi gledali zadivljeno, a njen energičan nastup i harizma, ostali su mi zauvek u sećanju. Elem, pojavila se Ličnost,   Žena koja je jasno stavljala do znanja da zna koliko vredi i šta u sebi nosi. Pesnikinja koja je to bila i duhom i dušom i  gestom, ali koje je bila i mnogo  više od toga,  ličnost koja spaja dve kulture, vrstan novinar... To su mi kasnije potvrdile njene knjige, o nekima sam imala zadovoljstvo i da pišem, a bila sam počastvovana time da ona neke od mojih pesama prevede na makedonski jezik, na čemu sam joj i sad zahvalna.

Dakle, dobila sam priliku da je bliže upoznam i da se moj prvi utisak o njenoj moći i konkretno potvrdi, da njenu otmenost i izbliza doživim, bilo kroz njen vizuelni izgled bilo kroz otmeni bol koji je nosila za bližnjim a koje joj je život prerano oduzimao.

Dušica Ilin je  tu svoju otmenost nosila tako prirodno da je to bilo očigledno i u njenom pesništvu koje joj je pribavilo poštovanje i ugled pesnika koji ima svoje nesporno mesto i u srpskoj i makedonskoj literaturi potvrđeno i mnogim značajnim nagradama i priznanjima.

No, zbirka Samoće u pokretu, koja je izašla nekako pred sam kraj njenog fizičkog života (2019)  ima i dodatnu vrednost jer je osvetljava iz posebnog ugla. To je   testamentarni smisao kojim se pokazuje velika snaga duha kojim je pesnikinja raspolagala. Suočena sa blizinom kraja, kriknula je o samoći kao fenomenu modernog doba, kao sudbini individue kojoj je put ka smrti neminovno otvoren, i bez patetike i lamentiranja nad ličnom sudbinom, ukazala na glavni  problem savremenog čoveka. Samoću. Ovozemaljsku samoću pre ulaska u večno stapanje sa univerzumom pri kojem se gubi individualnost kao jedini posed  s kojim se mora trajno  razdeliti.  A ta samoća je iskustvo koje je, kao i sam život nužno i mora ga na neki način svako proživeti, taj nedodir sa drugima koji su najčešće i sami utonuli u vlastite samoće iako okruženi  bližnjima. Čovek je zapravo u njenoj viziji samoća u pokretu, što je više nego očigledno u ovom vremenu opsednutom informativnim tehnologijama.

Njena jasna misao u preciznim, pokadšto hermetičnim i  donekle svedenim stihovima o tome zaodenuta lapidarnim iskazima, skicira stanje duha u ovom dobu, mesto poezije i pesnika, zaokupljenost sopstvenom pozicijom u takvom svetu. Kao da je pesnikinja zapravo na neki dublji način predvidela baš ovo vreme prisilne samoće, izolacije i straha od Drugog makar to bilo i zbog  ove nove bolesti koja je još više udaljila ionako već duboko otuđene ljude.

U pesmi Moja otmena samoća, poetesa ovekovečuje tu istinu o samoći kao usudu svakog živog bića koje se nikada do kraja ne može sliti sa drugim bićem jer su granice iako nevidljive uvek prisutne:

Gledamo se

i ne prepoznajemo se

u pokretima

Nismo umeli da kažemo

Jedno drugom

Ono

Što vekovima  nije

 Izgovoreno

Čitav život

Kao u svetlosnoj godini

skrivali smo u Prošlosti

Ali i sadašnjosti

Umorni pomalo od svega...

Umor od života koji stalno ograničava, sužava prostore bića nužno traži odricanje, odustajanje, pomirenost... No, san o ljubavi  lirske  junakinje ove tanane poezije, živ je kao i u mladim godinama jer je jednako neostvariv kao i tada budući da ma koliko bili bliski sa onim ko je predmet naše ljubavi, uvek smo podeljeni onim što je naša suština koja je neodgonetljiva i nedostupna, kao i njegova uostalom, i to se u ovim pesmama potencira.

Pomenimo da je ovde ipak reč o tihom praštanju od bližnjih i okretanju ka smtri, o navikavanju na smrt kao na novo i končano stanje  koje ukida bitisanje:

Četo svlačim košulju

I provetravam je

Na svetlu

Ruke uvlačim ispod pazuha

Da osetim miris

I smisao

Iznuđene smrti.

Danima sedim u sobi

Sama

Nemam nikog  osim

Ekstremne

Lične osame.

Ova samoća se zapravo poistovećuje sa konačnom smrću jer ona je iznuđena smrt, kako poetesa kaže, čim joj je život sveden na samo egzistencijalno prisustvo u vremenu, to više i nije život. Nije, jer je lišeno punoće sadejstva sa drugima, odgovora njenog bića na zrake sunca koje do nje ne dopire, na žubor života, ili reka Pene u rodnom gradu ili  Dunava koji je negde već za nju utihnuo:

Danima  ponavljam strah

I prepoznajem položaj tela

Na ulasku u kovčeg za samoću//

Dovoljna je samo aluzija, da bi se privremena samoća smestila u konačnu, upotrebom metafore kovčeg za samoću. I da se o tom ljudskom iskustvu progovori svesno, racionalno, stoički.

I potenciranje reči pesnika Nikite Staneskua o tome da je čovek tačka koja govori i umire, ukazuje na to da lirsko ja zna da  se ta tačka već zaoblila, da su reči kojima se predaje sva preostala životna srž i žudnja za životom, jedini smisao da se stvori pesma, ta poslednja i prva lepota za koju se živelo i da se mirno ode u nepovrat, jer tu se kako ona kaže, završava čudno zemaljsko osećanje da sve što postoji, zapravo ne postoji. Stoga se  svest o postojanju, o onima koje voli i koji je vole, javlja kao utešno saznanje jer ona je tu u rečima, u pesmama koje ostaju, te je to isto kao i da ne odlazi nikud. Jer «Ključ je u knjigama», a njima zemaljsko vreme ništa  ne može, ono stoji i, u srećnim slučajevima, počinje da podmlađuje napisano i  daje mu atribut večnosti koji ova vrsna bilingvalna poetesa zaslužuje.

Ključ za odgonetanje  snage Dušice Ilin, je ova knjiga snažene refleksivne  poezije koja svedoči o njenoj  spremnosti  da svesno pogleda smrti u oči pre nego što joj ona oduzme pravo na reč, da progovori o tome da joj hrabro ide u susret, bez jauka i cviljenja, sa osećajem ispunjenosti sopstvene misije, jer  kao što jednom davno mladi ruski poeta reče: «U životu nije  novo mreti, al' ni živeti bogme nije najnovije.»

Neka duša naše predivne poetese počiva u večnoj svetlosti koju je nosila u svom biću a koju je obilato  nastanila u svoje knjige  da bi nas oplemenila, nadahnula i ohrabrila.

SLAVA JOJ I HVALA!

PODELITE OVAJ TEKST NA: