детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЛАБУДОВА ПЕСМА, ИЛИ ОПРАШТАЊЕ ОД ОТМЕНЕ САМОЋЕ, ДУШИЦЕ ИЛИН

Самоће у покрету, Партенон - Београд, 2019

Мср Милица Јефтимијевић Лилић

Oдлазе све чешће велики песници, драгоцени људи и то нас, хтели или не, приморава да се навикнемо на сталност смрти и несталност драгоцених дивних људи којих је иначе у јавном простору наше земље, па и света, све мање. Сходно томе , морамо бити свеснији њиховог присуства у одсуству и то на два начина. Један од тих је сећање и подсећање на њих а други је поновно враћање њиховим делима. Ономе  што их и надаље чини живима, где их можемо пронаћи у спиритуализиваном виду, у ономе што је било најбољи део њих.

И док ово пишем у мислима ми се појављује слика сусрета са покојном песникињом, Душицом Илин, којој овако посредно исказујем дивљење и почаст искреним речима уважавања и дивљења за оно што је била и што је остварила.

Било је то, неке године, на једном од фестивала Смедеревске песничке јесени. У пространом холу Центра за културу  атмосфера пријатна,  живахни разговори на разне језике, као у подножју вавилонске куле некад, пре него што је Зли дух, који и данас послује око нас,  хтео да досегне Бога и покаже му да је већи од њега. Одједном је све синуло, све се утишало а лица присутних су се разведрила јер им је у сусрет долазила, својим раскошним бићем  озарена, поетеса Душица Илин, дама у коју су сви гледали задивљено, а њен енергичан наступ и харизма, остали су ми заувек у сећању. Елем, појавила се Личност,   Жена која је јасно стављала до знања да зна колико вреди и шта у себи носи. Песникиња која је то била и духом и душом и  гестом, али које је била и много  више од тога,  личност која спаја две културе, врстан новинар... То су ми касније потврдиле њене књиге, о некима сам имала задовољство и да пишем, а била сам почаствована тиме да она неке од мојих песама преведе на македонски језик, на чему сам јој и сад захвална.

Дакле, добила сам прилику да је ближе упознам и да се мој први утисак о њеној моћи и конкретно потврди, да њену отменост и изблиза доживим, било кроз њен визуелни изглед било кроз отмени бол који је носила за ближњим а које јој је живот прерано одузимао.

Душица Илин је  ту своју отменост носила тако природно да је то било очигледно и у њеном песништву које јој је прибавило поштовање и углед песника који има своје неспорно место и у српској и македонској литератури потврђено и многим значајним наградама и признањима.

Но, збирка Самоће у покрету, која је изашла некако пред сам крај њеног физичког живота (2019)  има и додатну вредност јер је осветљава из посебног угла. То је   тестаментарни смисао којим се показује велика снага духа којим је песникиња располагала. Суочена са близином краја, крикнула је о самоћи као феномену модерног доба, као судбини индивидуе којој је пут ка смрти неминовно отворен, и без патетике и ламентирања над личном судбином, указала на главни  проблем савременог човека. Самоћу. Овоземаљску самоћу пре уласка у вечно стапање са универзумом при којем се губи индивидуалност као једини посед  с којим се мора трајно  разделити.  А та самоћа је искуство које је, као и сам живот нужно и мора га на неки начин свако проживети, тај недодир са другима који су најчешће и сами утонули у властите самоће иако окружени  ближњима. Човек је заправо у њеној визији самоћа у покрету, што је више него очигледно у овом времену опседнутом информативним технологијама.

Њена јасна мисао у прецизним, покадшто херметичним и  донекле сведеним стиховима о томе заоденута лапидарним исказима, скицира стање духа у овом добу, место поезије и песника, заокупљеност сопственом позицијом у таквом свету. Као да је песникиња заправо на неки дубљи начин предвидела баш ово време присилне самоће, изолације и страха од Другог макар то било и због  ове нове болести која је још више удаљила ионако већ дубоко отуђене људе.

У песми Моја отмена самоћа, поетеса овековечује ту истину о самоћи као усуду сваког живог бића које се никада до краја не може слити са другим бићем јер су границе иако невидљиве увек присутне:

Гледамо се

и не препознајемо се

у покретима

Нисмо умели да кажемо

Једно другом

Оно

Што вековима  није

 Изговорено

Читав живот

Као у светлосној години

скривали смо у Прошлости

Али и садашњости

Уморни помало од свега...

Умор од живота који стално ограничава, сужава просторе бића нужно тражи одрицање, одустајање, помиреност... Но, сан о љубави  лирске  јунакиње ове танане поезије, жив је као и у младим годинама јер је једнако неостварив као и тада будући да ма колико били блиски са оним ко је предмет наше љубави, увек смо подељени оним што је наша суштина која је неодгонетљива и недоступна, као и његова уосталом, и то се у овим песмама потенцира.

Поменимо да је овде ипак реч о тихом праштању од ближњих и окретању ка смтри, о навикавању на смрт као на ново и кончано стање  које укида битисање:

Чето свлачим кошуљу

И проветравам је

На светлу

Руке увлачим испод пазуха

Да осетим мирис

И смисао

Изнуђене смрти.

Данима седим у соби

Сама

Немам никог  осим

Екстремне

Личне осаме.

Ова самоћа се заправо поистовећује са коначном смрћу јер она је изнуђена смрт, како поетеса каже, чим јој је живот сведен на само егзистенцијално присуство у времену, то више и није живот. Није, јер је лишено пуноће садејства са другима, одговора њеног бића на зраке сунца које до ње не допире, на жубор живота, или река Пене у родном граду или  Дунава који је негде већ за њу утихнуо:

Данима  понављам страх

И препознајем положај тела

На уласку у ковчег за самоћу//

Довољна је само алузија, да би се привремена самоћа сместила у коначну, употребом метафоре ковчег за самоћу. И да се о том људском искуству проговори свесно, рационално, стоички.

И потенцирање речи песника Никите Станескуа о томе да је човек тачка која говори и умире, указује на то да лирско ја зна да  се та тачка већ заоблила, да су речи којима се предаје сва преостала животна срж и жудња за животом, једини смисао да се створи песма, та последња и прва лепота за коју се живело и да се мирно оде у неповрат, јер ту се како она каже, завршава чудно земаљско осећање да све што постоји, заправо не постоји. Стога се  свест о постојању, о онима које воли и који је воле, јавља као утешно сазнање јер она је ту у речима, у песмама које остају, те је то исто као и да не одлази никуд. Јер «Кључ је у књигама», а њима земаљско време ништа  не може, оно стоји и, у срећним случајевима, почиње да подмлађује написано и  даје му атрибут вечности који ова врсна билингвална поетеса заслужује.

Кључ за одгонетање  снаге Душице Илин, је ова књига снажене рефлексивне  поезије која сведочи о њеној  спремности  да свесно погледа смрти у очи пре него што јој она одузме право на реч, да проговори о томе да јој храбро иде у сусрет, без јаука и цвиљења, са осећајем испуњености сопствене мисије, јер  као што једном давно млади руски поета рече: «У животу није  ново мрети, ал' ни живети богме није најновије.»

Нека душа наше предивне поетесе почива у вечној светлости коју је носила у свом бићу а коју је обилато  настанила у своје књиге  да би нас оплеменила, надахнула и охрабрила.

СЛАВА ЈОЈ И ХВАЛА!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: