NA RASKRŠĆIMA

   

   -Umoran sam, spava mi se i želim da ...-šaputao je sebi, prekriven blagom, jutarnjom jezom, koja ga je razbudila. Znao je, siguran je bio u to, da ovo jutro ne želi, baš kao ni ovaj dan, mada po buđenju jutra, činilo se da će biti lep, drugačiji dan, poseban, potpuno različit .Plašio se rutine, ponovljenih dana, ne, nije se plašio, oni su bili njegova navika, njegovo drugo ja, plašio se sasvim novog...po mirisu, koji se kroz odškrinut prozor, uvlačio u svaku poru, osećao je...

   Nedovoljno uverljiv je miris lepote, sunčevih zraka, miris života, sve to preliveno je namazima buđi, ustajalosti, koju je najpre puštao u svet oko sebe, a sa vremenom, u sebe. Ni najbolji hirurg, sasvim sigurno, ne bi odstranio grč na usnama, unezveren pogled, ni najradosniji dan, ne može izbrisati, tupost, unezverenog pogleda. Vreme je činilo svoje, a on, pristajao je na poraz, čak i posle godina, karakter, poslednji bedem odbrane, naprosto, propustio je bujicu...

   -Ne mogu da ponovo, sve iz početka pre...., ne mogu, ne mogu po raskršću da...-skoro plačno, više umorno, udarao je šakama, po kolenima, u ritmu, a posle nekog vremena i po obrazima, kao da želi da sebe razbudi, uspavljujući se ili da skine svu odeću sa sebe, i krene ... -Plašim se, mnogo se plašim, strah me je, da ...-

 ............................................................................................................................................

   Nije se nazirao kraj bulevara, kao da je u njegovim nestajanjima, postao razvučen, izdužen do beskraja, a on, sporo, ne žureći, kretao se , ka raskršću. U budnom snu, sećao se, da je to tačka, mesto na kojem je najviše voleo, da posmatra brze prolaske automobila širokim putem, koji su se kao svetla gasili, i da posmatra oblake. Sećao se, da je najlepše slike oblaka, izrezao tu, baš na raskršću, ispod najviše tačke neba koje se nadvijalo. Smenjivali su se, prizori, koje je skrivao, mnoštvo prizora, mnoštvo slika veličanstvenosti. Paradoks? Tu, gde su se gvožđurije mimoilazile, ispuštajući gasove, za njega bilo je najlepše parče neba, samo tu, plovili su svi oni neobični oblici oblaka, ni nalik vodenoj pari koja se svakoga trenutka može iskidati u hiljade komada.

   Po mirisu, osećao je, da je tu, na stotinak koraka i više se nije prisećao jutrošnje nedoumice, večeras je morao doći. Neka je proteklo i beskrajno vreme, ono, nikada nije moglo izbrisati to mesto pod nebom.

   -Znala sam da ćeš doći? Uzalud tvoja sumnja.-

   Ćutao je, nije se okretao u pravcu glasa koji je dopirao sa njegove leve strane. Hodao je dalje, video crvenu tačku i oblak, koji je sporo plovio. Ćutao je.

   -Verovao si, posle svih sumnji, da će se ovo dogoditi. Ovde, i sada, ispod tvog neba, ispod boje bakarne večeri, i on te čeka, ne pravi se da ne čuješ. Ovaj oblak putuje godinama, jedini je koji nije menjao oblik i nikada nije nestao. Pogledaj, blizu si, pogledaj ga. Ima i crvenu kosu kapljica, spustiće se, dotaći ti lice.-

   -Ove reči, samo znam ja. Ćutaću .Bojim se da rečima, uništim čaroliju, ma neka sam lud i smešan, možda i jesam...možda sve ovo neko posmatra, igra se sa mnom...ili...-

   -Zapamti...crvena kosa, obrisaće ti oči...oblak će nestati...biće vidljivi kraj..ali..ti dobro znaš ,jer veruješ i u sopstvenom pokleknuću da...ZBOGOM.-

PODELITE OVAJ TEKST NA: