НА РАСКРШЋИМА

   

   -Уморан сам, спава ми се и желим да ...-шапутао је себи, прекривен благом, јутарњом језом, која га је разбудила. Знао је, сигуран је био у то, да ово јутро не жели, баш као ни овај дан, мада по буђењу јутра, чинило се да ће бити леп, другачији дан, посебан, потпуно различит .Плашио се рутине, поновљених дана, не, није се плашио, они су били његова навика, његово друго ја, плашио се сасвим новог...по мирису, који се кроз одшкринут прозор, увлачио у сваку пору, осећао је...

   Недовољно уверљив је мирис лепоте, сунчевих зрака, мирис живота, све то преливено је намазима буђи, устајалости, коју је најпре пуштао у свет око себе, а са временом, у себе. Ни најбољи хирург, сасвим сигурно, не би одстранио грч на уснама, унезверен поглед, ни најрадоснији дан, не може избрисати, тупост, унезвереног погледа. Време је чинило своје, а он, пристајао је на пораз, чак и после година, карактер, последњи бедем одбране, напросто, пропустио је бујицу...

   -Не могу да поново, све из почетка пре...., не могу, не могу по раскршћу да...-скоро плачно, више уморно, ударао је шакама, по коленима, у ритму, а после неког времена и по образима, као да жели да себе разбуди, успављујући се или да скине сву одећу са себе, и крене ... -Плашим се, много се плашим, страх ме је, да ...-

 ............................................................................................................................................

   Није се назирао крај булевара, као да је у његовим нестајањима, постао развучен, издужен до бескраја, а он, споро, не журећи, кретао се , ка раскршћу. У будном сну, сећао се, да је то тачка, место на којем је највише волео, да посматра брзе проласке аутомобила широким путем, који су се као светла гасили, и да посматра облаке. Сећао се, да је најлепше слике облака, изрезао ту, баш на раскршћу, испод највише тачке неба које се надвијало. Смењивали су се, призори, које је скривао, мноштво призора, мноштво слика величанствености. Парадокс? Ту, где су се гвожђурије мимоилазиле, испуштајући гасове, за њега било је најлепше парче неба, само ту, пловили су сви они необични облици облака, ни налик воденој пари која се свакога тренутка може искидати у хиљаде комада.

   По мирису, осећао је, да је ту, на стотинак корака и више се није присећао јутрошње недоумице, вечерас је морао доћи. Нека је протекло и бескрајно време, оно, никада није могло избрисати то место под небом.

   -Знала сам да ћеш доћи? Узалуд твоја сумња.-

   Ћутао је, није се окретао у правцу гласа који је допирао са његове леве стране. Ходао је даље, видео црвену тачку и облак, који је споро пловио. Ћутао је.

   -Веровао си, после свих сумњи, да ће се ово догодити. Овде, и сада, испод твог неба, испод боје бакарне вечери, и он те чека, не прави се да не чујеш. Овај облак путује годинама, једини је који није мењао облик и никада није нестао. Погледај, близу си, погледај га. Има и црвену косу капљица, спустиће се, дотаћи ти лице.-

   -Ове речи, само знам ја. Ћутаћу .Бојим се да речима, уништим чаролију, ма нека сам луд и смешан, можда и јесам...можда све ово неко посматра, игра се са мном...или...-

   -Запамти...црвена коса, обрисаће ти очи...облак ће нестати...биће видљиви крај..али..ти добро знаш ,јер верујеш и у сопственом поклекнућу да...ЗБОГОМ.-

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: