(Beograd, 2019. godine)
Pognute glave, šibu ljubila
Bora usukanih u talase
Prošlosti zapenjene, slavljene.
Porod u slami osmehuje izdahom
Ovaca uplašenih koje horski,
Smrt oplakivaše.
Novorođenče bledo
Ukočenog pogleda i majke,
Deset puta porođene.
Na njoj počivaše rast i rađanje!
Nastanak naroda i nacija!
Smrvljeni bolovi uzdižu je...
Njivu kopa, bezumnica trpno,
Brazde jecaše zemljom užeglom,
Udarcima motike besmislenog
Uzdizanja. Ona padaše!
Prinudnim izborom nedorečena,
Istinom slaviše majku i robinju.
Stub! Doma utvarnog, bledolikih
Duhova, prošlosti mučne.
Ošinuta haosom, oslobađana,
Prošlošću skrnavljena, odbegla.
Neznana – vrišti i skapava!
Čovečica kavezom srasla,
Krila zakržljalih
Nogama slabašnim
Gega se nenađena.
Jučerašnja slika sjaji se,
Gnušanje danas jarosno,
Potkopava.
Da li sutra – let doneće ili...
Zatočenik sopstvene slobode
Žena postaje?
