(Београд, 2019. године)
Погнуте главе, шибу љубила
Бора усуканих у таласе
Прошлости запењене, слављене.
Пород у слами осмехује издахом
Оваца уплашених које хорски,
Смрт оплакиваше.
Новорођенче бледо
Укоченог погледа и мајке,
Десет пута порођене.
На њој почиваше раст и рађање!
Настанак народа и нација!
Смрвљени болови уздижу је...
Њиву копа, безумница трпно,
Бразде јецаше земљом ужеглом,
Ударцима мотике бесмисленог
Уздизања. Она падаше!
Принудним избором недоречена,
Истином славише мајку и робињу.
Стуб! Дома утварног, бледоликих
Духова, прошлости мучне.
Ошинута хаосом, ослобађана,
Прошлошћу скрнављена, одбегла.
Незнана – вришти и скапава!
Човечица кавезом срасла,
Крила закржљалих
Ногама слабашним
Гега се ненађена.
Јучерашња слика сјаји се,
Гнушање данас јаросно,
Поткопава.
Да ли сутра – лет донеће или...
Заточеник сопствене слободе
Жена постаје?
