KNjIGA TAJNI     

                                                                                                                       

Lepo vreme i miris lipa mamili su osmehe mnogih ljudi, ali ne i Marin. Ona je jednog lepog junskog dana stupila u ugovoren brak. Nije to želela ali nije smela da se suprotstavi roditeljima.

Život na selu za dvoje mladih, koji su sami živeli, bio je veoma težak, ali Mara se nije plašila bilo kog rada. Majka je vaspitala da bude poslušna i naučila je sve da radi. Od kućnih poslova, kuvanja, pranja, peglanja pa sve do gajenja stoke i radova na polju za nju nije bilo ništa strano.

U početku, muž je bio dobar prema njoj, ali vremenom sve mu je više smetala. Te nije dobar ručak, nije veš dobro opran, ispeglan, stoka nije namirena... i još svašta nešto. Samo je tražio razlog da je ponizi. Ona je ćutala i trpela i trudila se da sve bolje i bolje radi svoj posao. Posle godinu dana rodila je ćerku Unu. Mislila je da će ga to promeniti ali ne. Nije htela nikome da priča o svojim problemima, misleći da je sramota i da će ih ogovarati po selu. Našla je neku svesku na tavanu i njoj je poveravala svoje muke. Čekala bi da on zaspi a onda bi uz svetlost sveće pisala svoje tajne. Često bi se isplakala dok je tako pisala. To joj je pomagalo da malo olakša dušu.

Muž je postajao sve gori i nasilniji. Počeo je da je bije. Opet bi ćutke nastavila da radi a dušu bi lečila grleći svoju Unu. Njena knjiga tajni sve više se punila, upijajući u sebe njenu bol.

Jedne večeri došao je pijan kući. Bez ikakvog razloga počeo je da je bije. Pala je na zemlju a on je nastavio da je šutira. Una je vrištala i pokušavala da odbrani majku. On je mrko pogledao i odgurnuo dete tako da pala i jako udarila kičmu. Mara je skupila preostale mrvice snage i otisla do deteta. Danima je negovala i koliko - toliko devojčica se oporavila. Ujutru, čim je otišao na njiivu, spakovala je najnužnije njene i Unine stvari i krenula od kuće. Morala je da žuri da se ne bi vratio ranije sa njive, video da ih nema, pa krenuo za njima. U drugom selu imala je baku za koju on nije znao, pa je rešila kod nje da se sakrije. U toj žurbi, negde je izgubila svoju knjigu tajni.

To je primetila tek nakon par dana kada je htela da zapiše par reči o novom domu. Uplašila se da on ne nađe negde ali nije smela da se vraća.

Tako su prolazile godine. On nije ni pokušavao da ih nađe, što je njoj i Uni znatno olakšalo život.

Posle bakine smrti, njoj je ostala kuća. Una je izrasla u prelepu devojku, udala se i rodila ćerku Taru. Tara je jako bila vezana za svoju baku Maru. Sedela je pored bake dok bi joj ona dugo pričala uvek neke nove zanimljive priče. I Tara je jako brzo porasla ali uvek je rado dolazila kod svoje bake. Jednom tako dok su pile čaj, oglasilo se zvono na vratima. Tara je skočila i otrčala da otvori.

Ispred vrata stajala je devojka njenih godina, držeći u zagrljaju nešto umotano u beli papir.

"Dobar dan! Da li ovde živi Mara Stanimirović?"

"Da, a Vi ste?" Upita Tara.

"Ja sam Jana. Imam nešto što pripada gospođi Stanimirović pa bih htela da joj predam. "

Tara se pomeri u stranu i pozva Janu da uđe.

Odvela je Janu kod bake i predstavila je. Mara je bila veoma radoznala i jedva je čekala da vidi šta je to.

"Moja baka Zora, još dok je mlada bila našla je ovu svesku u polju, dok je radila. Videla je Vaše ime, ponela kući rešena da Vas nađe i preda Vam. Međutim, stavila je svesku negde sa strane i zaboravila. Posle izvesnog vremena kad je naišla ponovo na nju, krenula je na adresu koja je bila napisana u svesci. Međutim, tamo niko više nije živeo. Nije znala kako da Vas nađe. Rešila je da zadrži svesku, nadajući se da će jednog dana naći rešenje.

 

Spremajući njenu sobu, naišla sam ja na svesku. Znatiželjna počela sam da čitam. Isplakala sam se dok sam čitala ovo Vaše ispovedanje. U današnje vreme lakše je naći nekog preko interneta. Tako sam našla Vašu adresu i evo me." Dok je Jana pričala Mari su lice prekrile suze. Osetila je sreću i olakšanja što je sveska nađena i što nije stigla do njenog muža. Stisla je zahvalno devojčinu ruku.

"Izvinite, imala bih jednu molbu... ako je moguće..." zamuckivala je Jana.

"Da?" Obrisavši lice, znatiželjno je pogleda Mara.

"Znate, ja volim da pišem i do sad sam objavila dva romana. Ova Vaša priča jako me je dirnula, pa volela bih da napišem knjigu po njoj.... ako se slažete?" Bojažljivo reče svoju želju Mari.

"To bi bilo divno...." Ozari se Marino lice.

Jana odahnu sa olakšanjem. Ostadoše tako satima pijući čaj dok joj je Mara detaljnije pričala o svom životu.

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: