КЊИГА ТАЈНИ     

                                                                                                                       

Лепо време и мирис липа мамили су осмехе многих људи, али не и Марин. Она је једног лепог јунског дана ступила у уговорен брак. Није то желела али није смела да се супротстави родитељима.

Живот на селу за двоје младих, који су сами живели, био је веома тежак, али Мара се није плашила било ког рада. Мајка је васпитала да буде послушна и научила је све да ради. Од кућних послова, кувања, прања, пеглања па све до гајења стоке и радова на пољу за њу није било ништа страно.

У почетку, муж је био добар према њој, али временом све му је више сметала. Те није добар ручак, није веш добро опран, испеглан, стока није намирена... и још свашта нешто. Само је тражио разлог да је понизи. Она је ћутала и трпела и трудила се да све боље и боље ради свој посао. После годину дана родила је ћерку Уну. Мислила је да ће га то променити али не. Није хтела никоме да прича о својим проблемима, мислећи да је срамота и да ће их оговарати по селу. Нашла је неку свеску на тавану и њој је поверавала своје муке. Чекала би да он заспи а онда би уз светлост свеће писала своје тајне. Често би се исплакала док је тако писала. То јој је помагало да мало олакша душу.

Муж је постајао све гори и насилнији. Почео је да је бије. Опет би ћутке наставила да ради а душу би лечила грлећи своју Уну. Њена књига тајни све више се пунила, упијајући у себе њену бол.

Једне вечери дошао је пијан кући. Без икаквог разлога почео је да је бије. Пала је на земљу а он је наставио да је шутира. Уна је вриштала и покушавала да одбрани мајку. Он је мрко погледао и одгурнуо дете тако да пала и јако ударила кичму. Мара је скупила преостале мрвице снаге и отисла до детета. Данима је неговала и колико - толико девојчица се опоравила. Ујутру, чим је отишао на њииву, спаковала је најнужније њене и Унине ствари и кренула од куће. Морала је да жури да се не би вратио раније са њиве, видео да их нема, па кренуо за њима. У другом селу имала је баку за коју он није знао, па је решила код ње да се сакрије. У тој журби, негде је изгубила своју књигу тајни.

То је приметила тек након пар дана када је хтела да запише пар речи о новом дому. Уплашила се да он не нађе негде али није смела да се враћа.

Тако су пролазиле године. Он није ни покушавао да их нађе, што је њој и Уни знатно олакшало живот.

После бакине смрти, њој је остала кућа. Уна је израсла у прелепу девојку, удала се и родила ћерку Тару. Тара је јако била везана за своју баку Мару. Седела је поред баке док би јој она дуго причала увек неке нове занимљиве приче. И Тара је јако брзо порасла али увек је радо долазила код своје баке. Једном тако док су пиле чај, огласило се звоно на вратима. Тара је скочила и отрчала да отвори.

Испред врата стајала је девојка њених година, држећи у загрљају нешто умотано у бели папир.

"Добар дан! Да ли овде живи Мара Станимировић?"

"Да, а Ви сте?" Упита Тара.

"Ја сам Јана. Имам нешто што припада госпођи Станимировић па бих хтела да јој предам. "

Тара се помери у страну и позва Јану да уђе.

Одвела је Јану код баке и представила је. Мара је била веома радознала и једва је чекала да види шта је то.

"Моја бака Зора, још док је млада била нашла је ову свеску у пољу, док је радила. Видела је Ваше име, понела кући решена да Вас нађе и преда Вам. Међутим, ставила је свеску негде са стране и заборавила. После извесног времена кад је наишла поново на њу, кренула је на адресу која је била написана у свесци. Међутим, тамо нико више није живео. Није знала како да Вас нађе. Решила је да задржи свеску, надајући се да ће једног дана наћи решење.

 

Спремајући њену собу, наишла сам ја на свеску. Знатижељна почела сам да читам. Исплакала сам се док сам читала ово Ваше исповедање. У данашње време лакше је наћи неког преко интернета. Тако сам нашла Вашу адресу и ево ме." Док је Јана причала Мари су лице прекриле сузе. Осетила је срећу и олакшања што је свеска нађена и што није стигла до њеног мужа. Стисла је захвално девојчину руку.

"Извините, имала бих једну молбу... ако је могуће..." замуцкивала је Јана.

"Да?" Обрисавши лице, знатижељно је погледа Мара.

"Знате, ја волим да пишем и до сад сам објавила два романа. Ова Ваша прича јако ме је дирнула, па волела бих да напишем књигу по њој.... ако се слажете?" Бојажљиво рече своју жељу Мари.

"То би било дивно...." Озари се Марино лице.

Јана одахну са олакшањем. Остадоше тако сатима пијући чај док јој је Мара детаљније причала о свом животу.

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: