SAVA MU JE IME

            Ne znam kako se tačno zvao moj navrdeda. Kolektivno nesvesno živimo živote naših predaka. Nosimo njihova imena, idemo njihovim stazama. Tako je i on, verujem, morao biti Konstantin. Moj je deda po njemu dobio ime. Narodsko, posrbljeno. Kostadin. A moga pradede Marka ime, nasledio je moj otac. Deda moga dede Kostadina, a moj čukundeda zvao se Lazar. Njegova sudba beše najnesrećnija, pa se još od tada ne pojavi junak koji bi svome sinu nadenuo Lazino ime. To je ime Krstonosno, i za poimanje zemnoga života za jedini–bremenito onom koji bi ga nosio. Kao da je od Kosova i Vidovdana beleg zemnotužnih al' nebeskim blagorodnih.

            Ne znam kako mi se zvao kurđel. Ali ono što sigurno znam da je porod čestit ostavio. Slavu je predao svome sinu, mome navrdedi, Konstantinu. Ne znam ni kako se zvao moj askurđel, ali pretpostavljam da je kršten, prostom računicom u prvoj polovini devetnaestog stoleća.

Znam da se moj otac krstio na Pavlovdan, u Poloju koji bi često plavila Sava. Na smenu poplave s ratovima učinile su da su žilavi Srbi, postavši ribari i čamdžije u svom genotipu zabeležili seobe kao poputbinu. Naprtili bi svoje i krenuli za Suncem. Neretko je suvo tlo bilo i jalovo. Ali ono što se u dobro broji, što se i u zlu očuvalo jeste neugasla sveća Jovanjdana, i kandilo nad glavom posečenog Proroka i Preteče. Pa, kud glava Krstitelja, tu i Lazareva, tu i moga kurđuna.

Ne znam kako se zvala moja kurlebala, ali znam da je moja baka Vajka, s nepunih dvanaest leta, iz Jasenovca živu glavu i glavu brata svoga izvukla, jer je bila gizdava, plava, plavih očiju, nežna ali zdrava, pa su je od potonje u jamu bačene majke i nesrećnih Lazarevih Milica, odvojili i dali u Zagreb da služi gospodu, i tako preživi.

Ne znam kako mi se zvao sukurdol, ali znam da je moj, po majci đed Bogdan vrativši se iz nemačkog logora u Jeni, u koji je iz Jasenovca preko Zidanog Mosta oteran na prinudni rad, prao krvlju freskopisane zidove svojih sestara i matere, da bi na istom kućnom pragu izrodio osmoro, i na njemu izdahnuo, ratne devedeset treće.

Ne znam koliki je bio krst moga sudepača, ali znam da je moj otac, u izbeglištvu, u Matici u kojoj mu je jedini poznanik i rođak bio Sveti Sava, i bez slavskoga žita i voštanice, krsnice i vina, klekao na Jovanjdan podigavši ruke nebu, očitao Očenaš, i krst svetosavski na se' stavio. Jer što Sava upali' nijedan zlotvor, ovosvetski ne ugasi.

Gori sveća u Srbinu. To ga je održalo. I sve moje parđupane, ožmikure, kurajbere, sajkatave... Pa kad nesreća udari mi se svi obezboženi i odrođeni, kolektivno nesvesno okrenemo Istoku, jer zalepesa u nama krilo belog orla. I šesnaesto koleno zna kome carstvu treba da se privolimo.

Neretko se Srbin u mraku klijeti svoje moli. I Slavu slavi krišom da je dušman ne ugasi. Al' iz noći, na Istoku Sunce, kao Savin oreol, biva jasan putokaz Lazarima. I tako osam stotina godina od kada se Srbi Savom uhristiše i u lađi spasenja obretoše.

Ne znam kako mi se zovu bele pčele, ali kušam njihov nektar kada čemer zapreti da će pomoriti i nerođene. Roje se medonosne molitve Ana, Sava, Nemanja, Dušana, Milica, Lazara, Bogdana, Petra i Pavla, Marka, Konstantina... Vaistinu, ima Srba u crkvi Hristovoj i više, ali i Hrista u srpskoj crkvi, tek osamsto godina. Malo li je...?

Ne znam kako se tačno zvao moj navrdeda. Ali, ako Konstantin nije... Sava mu je ime.

***(Treće mesto na konkursu udruženja Soko i manastira Dobrun kod Višegrada, na temu 800 godina autokefalnosti SPC)

PODELITE OVAJ TEKST NA: