САВА МУ ЈЕ ИМЕ

            Не знам како се тачно звао мој наврдеда. Колективно несвесно живимо животе наших предака. Носимо њихова имена, идемо њиховим стазама. Тако је и он, верујем, морао бити Константин. Мој је деда по њему добио име. Народско, посрбљено. Костадин. А мога прадеде Марка име, наследио је мој отац. Деда мога деде Костадина, а мој чукундеда звао се Лазар. Његова судба беше најнесрећнија, па се још од тада не појави јунак који би своме сину наденуо Лазино име. То је име Крстоносно, и за поимање земнога живота за једини–бременито оном који би га носио. Као да је од Косова и Видовдана белег земнотужних ал' небеским благородних.

            Не знам како ми се звао курђел. Али оно што сигурно знам да је пород честит оставио. Славу је предао своме сину, моме наврдеди, Константину. Не знам ни како се звао мој аскурђел, али претпостављам да је крштен, простом рачуницом у првој половини деветнаестог столећа.

Знам да се мој отац крстио на Павловдан, у Полоју који би често плавила Сава. На смену поплаве с ратовима учиниле су да су жилави Срби, поставши рибари и чамџије у свом генотипу забележили сеобе као попутбину. Напртили би своје и кренули за Сунцем. Неретко је суво тло било и јалово. Али оно што се у добро броји, што се и у злу очувало јесте неугасла свећа Јовањдана, и кандило над главом посеченог Пророка и Претече. Па, куд глава Крститеља, ту и Лазарева, ту и мога курђуна.

Не знам како се звала моја курлебала, али знам да је моја бака Вајка, с непуних дванаест лета, из Јасеновца живу главу и главу брата свога извукла, јер је била гиздава, плава, плавих очију, нежна али здрава, па су је од потоње у јаму бачене мајке и несрећних Лазаревих Милица, одвојили и дали у Загреб да служи господу, и тако преживи.

Не знам како ми се звао сукурдол, али знам да је мој, по мајци ђед Богдан вративши се из немачког логора у Јени, у који је из Јасеновца преко Зиданог Моста отеран на принудни рад, прао крвљу фрескописане зидове својих сестара и матере, да би на истом кућном прагу изродио осморо, и на њему издахнуо, ратне деведесет треће.

Не знам колики је био крст мога судепача, али знам да је мој отац, у избеглиштву, у Матици у којој му је једини познаник и рођак био Свети Сава, и без славскога жита и воштанице, крснице и вина, клекао на Јовањдан подигавши руке небу, очитао Оченаш, и крст светосавски на се' ставио. Јер што Сава упали' ниједан злотвор, овосветски не угаси.

Гори свећа у Србину. То га је одржало. И све моје парђупане, ожмикуре, курајбере, сајкатаве... Па кад несрећа удари ми се сви обезбожени и одрођени, колективно несвесно окренемо Истоку, јер залепеса у нама крило белог орла. И шеснаесто колено зна коме царству треба да се приволимо.

Неретко се Србин у мраку клијети своје моли. И Славу слави кришом да је душман не угаси. Ал' из ноћи, на Истоку Сунце, као Савин ореол, бива јасан путоказ Лазарима. И тако осам стотина година од када се Срби Савом ухристише и у лађи спасења обретоше.

Не знам како ми се зову беле пчеле, али кушам њихов нектар када чемер запрети да ће поморити и нерођене. Роје се медоносне молитве Ана, Сава, Немања, Душана, Милица, Лазара, Богдана, Петра и Павла, Марка, Константина... Ваистину, има Срба у цркви Христовој и више, али и Христа у српској цркви, тек осамсто година. Мало ли је...?

Не знам како се тачно звао мој наврдеда. Али, ако Константин није... Сава му је име.

***(Треће место на конкурсу удружења Соко и манастира Добрун код Вишеграда, на тему 800 година аутокефалности СПЦ)

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: