NEMA VIŠE PESNIKA
sećaš li se
tvoje lice je imalo obrise tame
a u očima je nestajalo sve
kao pred kišu
pri vraški veštom osmehu
u njima se iznova sazdavala bit
rađao se leptir koji je umeo živeti
duže od jednog dana
nema više pesnika – čujem kako izgovaraš
dok prozor otvaraš pred letnju kišu
ne očaravaj se, ako teško podnosiš razočarenja
i ne očekuj(em) ništa...
Šta očekivati od očekivanja?
Nema više pesnika
koji se zaljubljuju u mrtvu devojku
i koji kraj njenog odra
u hladnoj tišini
čuju dečiji plač
nema više pesnika
koji su u stanju
da od svega
stvore leptira
zato klečeći ismevamo larve
razbuđujemo lutke
jalovim prstima proširujemo krug
začaranih misli
i kao omađijani sledimo te prste
u njima tražimo dah
koji će nas pretvoriti u leptira
pa makar ne umeli živeti
duže od jednog dana
