НЕМА ВИШЕ ПЕСНИКА
сећаш ли се
твоје лице је имало обрисе таме
а у очима је нестајало све
као пред кишу
при врашки вештом осмеху
у њима се изнова саздавала бит
рађао се лептир који је умео живети
дуже од једног дана
нема више песника – чујем како изговараш
док прозор отвараш пред летњу кишу
не очаравај се, ако тешко подносиш разочарења
и не очекуј(ем) ништа...
Шта очекивати од очекивања?
Нема више песника
који се заљубљују у мртву девојку
и који крај њеног одра
у хладној тишини
чују дечији плач
нема више песника
који су у стању
да од свега
створе лептира
зато клечећи исмевамо ларве
разбуђујемо лутке
јаловим прстима проширујемо круг
зачараних мисли
и као омађијани следимо те прсте
у њима тражимо дах
који ће нас претворити у лептира
па макар не умели живети
дуже од једног дана
