NEMINOVNI SUSRET U SNU? RAJU? PAKLU?

 

Već treću kafu ispijao je. Nikako da iscuri vreme, do polaska voza. Prerano je i došao, obilazio okolne knjižare, promenio tri lokala i još iščekuje. Znao je da je prerano, napustio hotelsku sobu, misleći da posle nekoliko divno provedenih dana vreme je da što pre krene nazad. Ali vreme teško prolazi, posebno, kada se iščekuje, požuruje.

  „Još dva sata. Užassssssss, koji sam ja ludak, neurotičar. A sve sam znao i uvek, uvek ne poslušam .“ Ostavi neispijenu šoljicu, hitro obuče jaknu i... Samo da izađe, u šetnji i mirisu grada koji ostavlja, ubrzaće vreme, požuriti.

   Duboko je udisao, uživajući u mirisu blage jeseni, za čas, zaboravio je i pređašnju ljutnju, šetaće, mirise će skupiti u sećanje, poneti ih do novog...

    „Molim Vas ...“ poče zamuckujući, nespretno, da se izvinjava nepoznatoj ženi, na koju je ne gledajući, kao divlji skoro oborio ...

     „Sve je u redu. I ja sam kriva... Previše sam opuštena...“

     Činilo se kao...“Kako mi se čini...“ započe nesigurno rečenicu, ali zastade. Takve rečenice, ne priliče godinama, deluju nezrelo.

   „Čini Vam se , šta?“ osmehnu mu se, prijateljski“ učinila sam Vam se poznatom ili...? Ne verujem, dugo živim izvan ove zemlje, skoro da sam i jezik zaboravila. Ali čini se simpatično... Ne stidite se... Evo... Mogu li Vas ponuditi kafom, iščekujem voz, a do polaska još dva sata. Prijalo bi mi društvo, ako želite?“

    „Naravno“ kao da je očekivao takav rasplet, podiže torbu nepoznate i ...

.....................................................................................................................................................

 

   „Nisam se ni predstavila, ja sam Irena.“

    „Dismas. Viktor Dismas.“

     Uobičajeno predstavljanje, kurtoazno, iščekivanje, da ono drugo razveže jezik, jer jedno je ta osoba, brbljiva, uvek, po pravilu.

     „Učinio mi se poznat glas. To sam malopre započeo, ali, eto ponekad uhvatim sebe u paranoičnom, neprestanom ...“

   „Neko drag?“

   „Ne...“

    „Rekli ste poznat glas. Glas iz prošlosti? Drag glas ili...“

    „Da, izvinite, glas...upečatljiv glas.“

    „Onda to je glas, koji nije ostao u sećanju po dobru?“ znatiželjno ga pogleda “Izvinite, nije na mestu moje pitanje, zaboravite, molim Vas“

   Viktor, zaustavi reč, taman kada je krenuo da izusti, zaustavi lakomislen i zbrkan tok misli... Pomisli, da je glupo i nepristojno čak, nepoznatom strancu, pustiti bujicu i....

    „Upečatljiv glas. To mu je sinonim, glas koji ostaje trajno u uhu...“

     „Razumem... Samo... Osetila sam... Da ste, naprosto baš meni želeli, da ispričate tu... Nataloženu tišinu. Osećam da... Koja je Vaša priča Viktore? Koja je...Možda ovaj neminovni sudar, nespretan, bizaran, ima smisla?“

..............................................................................................................................................

 

   Smenjivali su se predeli ravnice. Voz je plesao, grabeći ka... Iza stakla, oslikavalo se usnulo lice, koje je skladno disalo. Mirno topilo naslagani umor... Oči koje su, pokretima plesale san... Sirena, probudi usnule putnike, stanica... Jedan putnik, mirno je spavao... Nije vreme za buđenje... Još nisu izbrojani...

PODELITE OVAJ TEKST NA: