НЕМИНОВНИ СУСРЕТ У СНУ? РАЈУ? ПАКЛУ?

 

Већ трећу кафу испијао је. Никако да исцури време, до поласка воза. Прерано је и дошао, обилазио околне књижаре, променио три локала и још ишчекује. Знао је да је прерано, напустио хотелску собу, мислећи да после неколико дивно проведених дана време је да што пре крене назад. Али време тешко пролази, посебно, када се ишчекује, пожурује.

  „Још два сата. Ужасссссссс, који сам ја лудак, неуротичар. А све сам знао и увек, увек не послушам .“ Остави неиспијену шољицу, хитро обуче јакну и... Само да изађе, у шетњи и мирису града који оставља, убрзаће време, пожурити.

   Дубоко је удисао, уживајући у мирису благе јесени, за час, заборавио је и пређашњу љутњу, шетаће, мирисе ће скупити у сећање, понети их до новог...

    „Молим Вас ...“ поче замуцкујући, неспретно, да се извињава непознатој жени, на коју је не гледајући, као дивљи скоро оборио ...

     „Све је у реду. И ја сам крива... Превише сам опуштена...“

     Чинило се као...“Како ми се чини...“ започе несигурно реченицу, али застаде. Такве реченице, не приличе годинама, делују незрело.

   „Чини Вам се , шта?“ осмехну му се, пријатељски“ учинила сам Вам се познатом или...? Не верујем, дуго живим изван ове земље, скоро да сам и језик заборавила. Али чини се симпатично... Не стидите се... Ево... Могу ли Вас понудити кафом, ишчекујем воз, а до поласка још два сата. Пријало би ми друштво, ако желите?“

    „Наравно“ као да је очекивао такав расплет, подиже торбу непознате и ...

.....................................................................................................................................................

 

   „Нисам се ни представила, ја сам Ирена.“

    „Дисмас. Виктор Дисмас.“

     Уобичајено представљање, куртоазно, ишчекивање, да оно друго развеже језик, јер једно је та особа, брбљива, увек, по правилу.

     „Учинио ми се познат глас. То сам малопре започео, али, ето понекад ухватим себе у параноичном, непрестаном ...“

   „Неко драг?“

   „Не...“

    „Рекли сте познат глас. Глас из прошлости? Драг глас или...“

    „Да, извините, глас...упечатљив глас.“

    „Онда то је глас, који није остао у сећању по добру?“ знатижељно га погледа “Извините, није на месту моје питање, заборавите, молим Вас“

   Виктор, заустави реч, таман када је кренуо да изусти, заустави лакомислен и збркан ток мисли... Помисли, да је глупо и непристојно чак, непознатом странцу, пустити бујицу и....

    „Упечатљив глас. То му је синоним, глас који остаје трајно у уху...“

     „Разумем... Само... Осетила сам... Да сте, напросто баш мени желели, да испричате ту... Наталожену тишину. Осећам да... Која је Ваша прича Викторе? Која је...Можда овај неминовни судар, неспретан, бизаран, има смисла?“

..............................................................................................................................................

 

   Смењивали су се предели равнице. Воз је плесао, грабећи ка... Иза стакла, осликавало се уснуло лице, које је складно дисало. Мирно топило наслагани умор... Очи које су, покретима плесале сан... Сирена, пробуди уснуле путнике, станица... Један путник, мирно је спавао... Није време за буђење... Још нису избројани...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: