IZMEĐU
Kroz zamagljeno prozorsko staklo pokušavao je da dodirne krov. To je ta kuća koju svakoga jutra, sa prozora dodirne pogledom. Između dva opuška cigareta, dve nezavršene šolje kafe, ustane, prošeta do prozora i između ...
To nisu jutra, dani, to su skrivanja između predaha, ophrvanih bizarnim sadržajem. Između njih, u intervalima odvijaju se uzdasi, pogledi, u neodređenom pravcu, besmislena nadanja u čudo, i pogledi u krov kuće broj 3.
Začuđujuće mirno, sa besom, nije podizao slušalicu, nije se obazirao na zvuk zvona sa druge strane vrata. Sa gađenjem, ćutao je. Činilo se da mu je i lice skamenjeno. Ponovo bi, po nagonu iskrivljene nade, prošetao do prozorskog okna, blago pomerio zavesu i pogledao. Između dva putovanja, ona se nije pojavila.
Nije bio ljut na lažno obećanje, slutio je da su opravdani razlozi uzrok. Osećao je tugu. Ni tuga nije bila olujna, gasila se. Sada je to seta, žal za izgubljenim trenutkom, osećanjem. Podigao bi pogled, još jednom je pokušao da dotakne krov i vratio se nazad.
Između dva opuška napola dovršenih cigareta, između dve neispijene kafe, krenuo je put... Danima nije pogledom prošetao do krova... Začuđujuće krova nije bilo. Pomislio je, da je prespavao godine ili... „Nemoguće“ šaputao je, pokušavajući da ne vidi, to što vidi.
Buka neke čelične grdosije nešto je rušila. Nije bilo zidova, nazirala se duboka rupa, između...
