ИЗМЕЂУ
Кроз замагљено прозорско стакло покушавао је да додирне кров. То је та кућа коју свакога јутра, са прозора додирне погледом. Између два опушка цигарета, две незавршене шоље кафе, устане, прошета до прозора и између ...
То нису јутра, дани, то су скривања између предаха, опхрваних бизарним садржајем. Између њих, у интервалима одвијају се уздаси, погледи, у неодређеном правцу, бесмислена надања у чудо, и погледи у кров куће број 3.
Зачуђујуће мирно, са бесом, није подизао слушалицу, није се обазирао на звук звона са друге стране врата. Са гађењем, ћутао је. Чинило се да му је и лице скамењено. Поново би, по нагону искривљене наде, прошетао до прозорског окна, благо померио завесу и погледао. Између два путовања, она се није појавила.
Није био љут на лажно обећање, слутио је да су оправдани разлози узрок. Осећао је тугу. Ни туга није била олујна, гасила се. Сада је то сета, жал за изгубљеним тренутком, осећањем. Подигао би поглед, још једном је покушао да дотакне кров и вратио се назад.
Између два опушка напола довршених цигарета, између две неиспијене кафе, кренуо је пут... Данима није погледом прошетао до крова... Зачуђујуће крова није било. Помислио је, да је преспавао године или... „Немогуће“ шапутао је, покушавајући да не види, то што види.
Бука неке челичне грдосије нешто је рушила. Није било зидова, назирала се дубока рупа, између...
