LjUVAVLjU DO SAMOOSTVARENjA Grozdana Crepajac 

 

 Ko što košuta traži potoke, tako maja duša traži tebe,  PSALAM 42

 Mr Milica Jeftimijević Lilić

 

Lepotu lirske poezije čini snažna emocionalnost koja se u njoj iskazuje. Patos koji uslovljavaju osećanja podiže moć izražajnosti kojoj doprinosi energija  ljubavi što obujmi čoveka i ostvari nove kreativne vidike. Iz te snage ljubavi niklo je nebrojeno stihova, knjiga, filmova, slika,  muzičkih ostvarenja. Jednom rečju, povišen osećajni kapacitet u čoveku budi i unapređuje njegove stvaralačke sposobnosti jer nužno traži da se ta unutrašnja novopridošla snaga negde kanališe i otelotvori tu lepotu.

 

Postoje  ljudi koji ne mogu živeti bez ljubavi, čija je duša usmerena ka njoj i koji u ljubavi vide jedini smisao postojanja. Ukoliko im se ljubav ne uzvrati, onda se sve pretvara u pustoš, beznađe. Stoga, stvaralaštvo u kojem iznova prožive to osećanje ili kad pokušaju da ga racionalizuju, vide  kao novo angažovanje u ime ljubavi i spasonosno okrilje. Svekolika umetnost je najbolji dokaz za to. Koliko lepote je iznedrio bol najlepše vidimo u besmrtnoj muzici ili poeziji vrhunskih dometa. Setimo se samo Pabla Nerude i njegovih sto soneta posvećenih voljenoj ženi.

 

A, kad se i najmanja iskra ljubavi pojavi takvi ljudi koji su čista emocija,  iznova sinu, dobiju polet, želju da se bore za ljubav, da podnose žrtve i da učine sve kako bi ljubav opstala. To su ljudi čistog srca koje daju bezrezervno i ne sluteći da je to možda uzaludno davanje. Ali, to su oni, to je njihova suština, živeti za ljubav i služiti ljubavi.

U novom rukopisu poetese Grozdane Crepajac, autorke  koja ima značajan broj objavljenih i zapaženih zbirki, susrećemo baš to. Lirsku junakinju koja je sva od ljubavi, one apsolutne, posvećeničke  ljubavi koja se podiže na pijedestal imperativa. Moranja da se voli, da se istraje na putu ljubavi ma kakav ishod bio. Da se još jednom odsanja san o vrhunskoj sreći postignutoj u spoju dva bića, što je tematski  nastavak prethodne zbirke Čekah te godinama.

Već prva pesma u knjizi Zamak, koja definiše pesnikinjino poimanje ljubavi uvodi nas u jedan dramatičan muško- ženski odnos koji ima oscilacije koje idu od nade do ushićenja, od slutnje u kraj do suočavanja sa tom neminovnošću. Opisujući svoje egzistencijalno stanje metaforom zamka, poetesa zapravo ukazuje na zatvorenost u sebe i svoja osećanja, nemogućnost iskoraka iz zatečene bezizlazne situacije u kojoj ljubav  nije dala očekivani ishod:  

U zamku skrivenom od ljudi

rasplićem juče,

danas,

sutra,

suočena sa svojim JA.

i hoću i neću.

Koračam između

dalekih planeta

i zemlje koju gazim,

spotičem se.

Zalivam suzama

isklijale plodove,

odavno umirene,

već pomalo zaboravljene.

Sledeći ideju o nužnosti da se proživi osećanje začeto u jednom ljubavnom odnosu, lirska junakinja  nas uvodi u duhovni prostor vlastitog bića, pobunjenog i ispražnjenog bitisanja koje je suočeno ne samo sa gubitkom voljenog čoveka već i sopstva. Sa razbijenošću vlastite celovitosti u nastojanju da se ostvari celina sa drugim, sa onim ko je alfa i omega njene duše, i tu je zapravo njena najdublja drama. Drama subjekta koju uslovljava  stav objekta i odnos prema njemu, čime se zapravo bavi celokupna  zbirka.

Ne brini, neću ti smetati,

ali hvala ti što me

ponekad probudiš,

prizoveš stvarnosti

i daš mi do znanja da postojim.

Izlazak iz sebe, pokušaji spoja sa drugim, potom  vraćanje sebi , pa opet pružena ruka i  nove iluzije. Kako se vratiti sebi posle potpunog predavanja drugome, kako uspostaviti vezu sa sobom i ponovo zalečiti rane. Kako naći ključ za ulazak u sopstveno biće koje se «preselilo»  u drugog. Kako se vratiti sa stranputice i naći pravi put  do sebe. Kako se izvući iz dezorijentisanosti, kako vratiti svetlost u dušu,  su pitanja na koja lirsko ja  nastoji da da odgovore.

 Kako ostati ravnodušan na  nove impulse njegove ljubavi koja iznova sve budi, vraća život, daje novu snagu, makar to  bila i samo iluzija:

Vredelo je roditi se

za tvoj pogled,

dodir

i toplinu neizgovorenih reči.

Vredelo je čekati te

i osetiti korak

nedodirom zemlje,

let ispod duge,

praćen zenicom oka,

zaćutalom.

Psihoanalitičkim pristupom  pesmama može se pratiti geneza bola koji je uslovio snažnu emocionalnu ekspresiju i ukazati na kreativni katarzični efekat koji se ogleda u stvaranju uspešnih estetskih oblika. Poezije koja ilustruje borbu jednog duha da  nakon svih uzleta u ljubavi koja se završila, podnese teret istine i da se suoči sa sobom. Svojim promašajem. Rekonstrukcijom bola i radosti, njihovom kontrastiranjem koji daju upečatljive pesničke celine, pesnikinja ukazuje na nužnost iskazivanja bola i njegovu efikasnu primenu u stvaralačkom procesu jer se na taj način prizovu i snažne emocije i njihova ekspresivna konkretizacija u plastičnim pesničkim slikama, ritmu  i intonaciji koji održavaju  duševna stanja,  kojima se  dinamizuje atmosfera i donosi zrelo umetničko ostvarenje. Intenzivni odnosi se preispituju u odsustvu stvarnog dijaloga sa objektom što na kraju dovodi do svođenja računa sa sobom. Ipak, ona snažna  bujica koja je plamtela u duši i telu, nije bila uzaludna, ostaje da pulsira u stihovima koje je pokrenuo  živi dodir dve strasti koje su uzajamno plamtele makar i u povremenim susretima.

Kajanjem govore oči tvoje.

Sjaj oslepi dušu

nemilosrdnog trenutkaˮ, rekao si mi.

Zastadoh,

tako mi je predaleko blizu,

a blizu predaleko,

san mi je nesan;

nesan mi je duga usred noći;

noć mi je dan, dan mi je noć.

Korak mi je raskorak,

raskorak mi je čežnja

protkana tamom čekanja.

Pokušavam da zaustavim vetar

da ne raznosi glas

duše.

Pitam se

imam li prava na tebe,

nedostojna zenice moja.

Poetesa nastoji da poveže sav prostor i vreme u kojem se zbiva ta snažna ljubav, čitava priroda učestvuje u tome, pati i raduje se sa njom.  No, ovde Gozdana Crepajac  zapravo markira i jednu opštu društvenu pojavu. Strah od prepuštanja ljubavi, bekstvo muškaraca kad vide da su voljeni jer to onda zahteva i odgovornost, nove korake kako bi se ljubav konkretizovala i u životnoj ravni. Stoga vidimo jedan gotovo nepremostivi jaz između muškaraca i žena, povlačenje u svoju neobavzujuću slobodu nakon doživljene avanture koja je mogla  biti osnov za zajednicu, zajedničku borbu sa životom i za život u simbiozi sa drugim.

Gledam te zatvorenih očiju,

kao da sanjam,

strahujući šta će biti

kada se probudim.

Gledam te i rasterujem

nepotrebne brige i sumnje.

Živim...

Prosvetljujuć smisao  bola dat je u  metafori svetionika koji priziva razumu, racionalnom  sagledavanju realnog odnosa i vrednosti  onoga koji se slepo voli:

Naslonila sam glavu na tvoje rame

dok si me privijao u naručju,

uzdrhtalu u mraku,

ne skrivajući želju ustreptalu.

Zatreperila sam.

Nedostatak reči prekriva dodir,

predugo čuvan samo za tebe.

Gledam te zatvorenih očiju,

kao da sanjam,

strahujući šta će biti

kada se probudim.

Gledam te i rasterujem

nepotrebne brige i sumnje.

Živim...

U  celini gledano  zbirka  Vredelo je jeste jedna izuzetno kompleksna lirika puna dinamike, emocionalne i misaone energije, psihološke drame koja se kreće od tihe sete, bolne uzdržanosti, do povišene emocionlne uzburkanosti,  htenja da se ljubav sačuva, razdraganosti i ushićenja. Bolnog napora da se uspe.

No, poezija kao što rekosmo na početku profitira od bola i tužnih evokacija. Nadahnjujući se tamnim senkama proživljenog poetesa Grozdana Crepajac je u svoje pesme unela i svu blagost i svetlost svog nežnog ali samosvesnog bića punog ljubavi a odlučnog temperamenta,  koje se osnažilo za nove domete pevanja i mišljenja potvrđujući da bez snažnih emocija nema ni  dobre poezije.

PODELITE OVAJ TEKST NA: