ЉУВАВЉУ ДО САМООСТВАРЕЊА Гроздана Црепајац 

 

 Ко што кошута тражи потоке, тако маја душа тражи тебе,  ПСАЛАМ 42

 Мр Милица Јефтимијевић Лилић

 

Лепоту лирске поезије чини снажна емоционалност која се у њој исказује. Патос који условљавају осећања подиже моћ изражајности којој доприноси енергија  љубави што обујми човека и оствари нове креативне видике. Из те снаге љубави никло је небројено стихова, књига, филмова, слика,  музичких остварења. Једном речју, повишен осећајни капацитет у човеку буди и унапређује његове стваралачке способности јер нужно тражи да се та унутрашња новопридошла снага негде каналише и отелотвори ту лепоту.

 

Постоје  људи који не могу живети без љубави, чија је душа усмерена ка њој и који у љубави виде једини смисао постојања. Уколико им се љубав не узврати, онда се све претвара у пустош, безнађе. Стога, стваралаштво у којем изнова проживе то осећање или кад покушају да га рационализују, виде  као ново ангажовање у име љубави и спасоносно окриље. Свеколика уметност је најбољи доказ за то. Колико лепоте је изнедрио бол најлепше видимо у бесмртној музици или поезији врхунских домета. Сетимо се само Пабла Неруде и његових сто сонета посвећених вољеној жени.

 

А, кад се и најмања искра љубави појави такви људи који су чиста емоција,  изнова сину, добију полет, жељу да се боре за љубав, да подносе жртве и да учине све како би љубав опстала. То су људи чистог срца које дају безрезервно и не слутећи да је то можда узалудно давање. Али, то су они, то је њихова суштина, живети за љубав и служити љубави.

У новом рукопису поетесе Гроздане Црепајац, ауторке  која има значајан број објављених и запажених збирки, сусрећемо баш то. Лирску јунакињу која је сва од љубави, оне апсолутне, посвећеничке  љубави која се подиже на пиједестал императива. Морања да се воли, да се истраје на путу љубави ма какав исход био. Да се још једном одсања сан о врхунској срећи постигнутој у споју два бића, што је тематски  наставак претходне збирке Чеках те годинама.

Већ прва песма у књизи Замак, која дефинише песникињино поимање љубави уводи нас у један драматичан мушко- женски однос који има осцилације које иду од наде до усхићења, од слутње у крај до суочавања са том неминовношћу. Описујући своје егзистенцијално стање метафором замка, поетеса заправо указује на затвореност у себе и своја осећања, немогућност искорака из затечене безизлазне ситуације у којој љубав  није дала очекивани исход:  

У замку скривеном од људи

расплићем јуче,

данас,

сутра,

суочена са својим ЈА.

и хоћу и нећу.

Kорачам између

далеких планета

и земље коју газим,

спотичем се.

Заливам сузама

исклијале плодове,

одавно умирене,

већ помало заборављене.

Следећи идеју о нужности да се проживи осећање зачето у једном љубавном односу, лирска јунакиња  нас уводи у духовни простор властитог бића, побуњеног и испражњеног битисања које је суочено не само са губитком вољеног човека већ и сопства. Са разбијеношћу властите целовитости у настојању да се оствари целина са другим, са оним ко је алфа и омега њене душе, и ту је заправо њена најдубља драма. Драма субјекта коју условљава  став објекта и однос према њему, чиме се заправо бави целокупна  збирка.

Не брини, нећу ти сметати,

али хвала ти што ме

понекад пробудиш,

призовеш стварности

и даш ми до знања да постојим.

Излазак из себе, покушаји споја са другим, потом  враћање себи , па опет пружена рука и  нове илузије. Како се вратити себи после потпуног предавања другоме, како успоставити везу са собом и поново залечити ране. Како наћи кључ за улазак у сопствено биће које се «преселило»  у другог. Како се вратити са странпутице и наћи прави пут  до себе. Како се извући из дезоријентисаности, како вратити светлост у душу,  су питања на која лирско ја  настоји да да одговоре.

 Како остати равнодушан на  нове импулсе његове љубави која изнова све буди, враћа живот, даје нову снагу, макар то  била и само илузија:

Вредело је родити се

за твој поглед,

додир

и топлину неизговорених речи.

Вредело је чекати те

и осетити корак

недодиром земље,

лет испод дуге,

праћен зеницом ока,

заћуталом.

Психоаналитичким приступом  песмама може се пратити генеза бола који је условио снажну емоционалну експресију и указати на креативни катарзични ефекат који се огледа у стварању успешних естетских облика. Поезије која илуструје борбу једног духа да  након свих узлета у љубави која се завршила, поднесе терет истине и да се суочи са собом. Својим промашајем. Реконструкцијом бола и радости, њиховом контрастирањем који дају упечатљиве песничке целине, песникиња указује на нужност исказивања бола и његову ефикасну примену у стваралачком процесу јер се на тај начин призову и снажне емоције и њихова експресивна конкретизација у пластичним песничким сликама, ритму  и интонацији који одржавају  душевна стања,  којима се  динамизује атмосфера и доноси зрело уметничко остварење. Интензивни односи се преиспитују у одсуству стварног дијалога са објектом што на крају доводи до свођења рачуна са собом. Ипак, она снажна  бујица која је пламтела у души и телу, није била узалудна, остаје да пулсира у стиховима које је покренуо  живи додир две страсти које су узајамно пламтеле макар и у повременим сусретима.

Кајањем говоре очи твоје.

Сјај ослепи душу

немилосрдног тренуткаˮ, рекао си ми.

Застадох,

тако ми је предалеко близу,

а близу предалеко,

сан ми је несан;

несан ми је дуга усред ноћи;

ноћ ми је дан, дан ми је ноћ.

Kорак ми је раскорак,

раскорак ми је чежња

проткана тамом чекања.

Покушавам да зауставим ветар

да не разноси глас

душе.

Питам се

имам ли права на тебе,

недостојна зенице моја.

Поетеса настоји да повеже сав простор и време у којем се збива та снажна љубав, читава природа учествује у томе, пати и радује се са њом.  Но, овде Гоздана Црепајац  заправо маркира и једну општу друштвену појаву. Страх од препуштања љубави, бекство мушкараца кад виде да су вољени јер то онда захтева и одговорност, нове кораке како би се љубав конкретизовала и у животној равни. Стога видимо један готово непремостиви јаз између мушкараца и жена, повлачење у своју необавзујућу слободу након доживљене авантуре која је могла  бити основ за заједницу, заједничку борбу са животом и за живот у симбиози са другим.

Гледам те затворених очију,

као да сањам,

страхујући шта ће бити

када се пробудим.

Гледам те и растерујем

непотребне бриге и сумње.

Живим...

Просветљујућ смисао  бола дат је у  метафори светионика који призива разуму, рационалном  сагледавању реалног односа и вредности  онога који се слепо воли:

Наслонила сам главу на твоје раме

док си ме привијао у наручју,

уздрхталу у мраку,

не скривајући жељу устрепталу.

Затреперила сам.

Недостатак речи прекрива додир,

предуго чуван само за тебе.

Гледам те затворених очију,

као да сањам,

страхујући шта ће бити

када се пробудим.

Гледам те и растерујем

непотребне бриге и сумње.

Живим...

У  целини гледано  збирка  Вредело је јесте једна изузетно комплексна лирика пуна динамике, емоционалне и мисаоне енергије, психолошке драме која се креће од тихе сете, болне уздржаности, до повишене емоционлне узбурканости,  хтења да се љубав сачува, раздраганости и усхићења. Болног напора да се успе.

Но, поезија као што рекосмо на почетку профитира од бола и тужних евокација. Надахњујући се тамним сенкама проживљеног поетеса Гроздана Црепајац је у своје песме унела и сву благост и светлост свог нежног али самосвесног бића пуног љубави а одлучног темперамента,  које се оснажило за нове домете певања и мишљења потврђујући да без снажних емоција нема ни  добре поезије.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: