detalj slike: Gustav Klimt - Drvo života - KRK Art dizajn

 

ŽENE

 

 

Uvek se vaćamo blizu tela na kojima smo

bili deca – i svakog trena počinje drugi

život i uvek drugačije piješ rosu sa tih

oblih i mekih magneta; uvek drugačije šume

njihove krošnje na kojima napasaš svoju dušu,

svaka u drugačije gaćice smešta svoju

veličanstvenu zadnjicu; svaka je drugačijeg

ukusa, svakoj drugačije mirišu pazusi, uvek su

drugačiji njihovi jezici i nijedan ti se,

začudo, ne gadi; u času sladostrašća uvek

po prvi put čuješ drugačiji gugut, ne, to više

nije ono lice od juče nežno kao kod dece;

kad se raspali oganj i gvožđe mekano u vatri

spremno je za nakovanj, sudbina te kotrlja

da živiš za taj trenutak kad postaje se vidovit;

Samo ženska tela što mame vampire iz Glišićevih

vodenica postoje da pokriju tvoju smrt;

I Dijana sleznih prsiju sa lukom i psima,

zlatom krunisana, te lovi; ne može se stići

dalje od ženskih tela, tih ostrva izgubljenih

sred okeana; saslušaj, Gospode, ti što posmatraš

ćutke molitvu ovog grešnika: kad sve stane,

srce nastavlja da kuca za ženska tela, naše se

glave okreću oko njih, samo oko njih i nanovo

započinju lovačke hajke.

 

 

Густав Климт - Пољубац

 

 

PESMA ZA MOG OCA I PASTRMKU

 

Bejah dečak od možda nekih sedam godina

kad prvi put ugledah golemu pastrmku koju je

moj otac bio ulovio, mušičareći na nekoj brzoj,

planinskoj vodi, što govori uvek različitim glasom.

I dok joj se primicah rukom, misleći da je već

savladana, ta nimalo priprosta beštija poče žestoko

da se trza i giba, kao da je ne dotiče misao

o kratkovečnosti - tek, malo je nedostajalo da me

poseče oštrim perajem; nakon par minuta kada je

već bila mrzovoljna i skoro obamrla, jer škrge

u vrelini tromog popodneva više nisu uvlačile

kiseonik, mogao sam da osmotrim njeno elegantno

telo: pegice živih, vlažnih boja, izbuljene oči,

krljušt srazmerno sitnu; još uvek krkljala je

u svom gospodskom očaju, ne pristajući da je napusti

životni dah; tad u gubici, začudo, primetih još dve

krupne udice što, gotovo urasle u meso, govoraše da se

najmanje dva puta otimala smrti; sećaš se, moj oče,

molio sam te da je pustiš i ti si pristao kada si je

video onako ukočenu i samosažaljivu, kao da u njenim

očima više nije bilo mesta za još jedan zalazak

sunca; zašto mi se uvek iznova u svest vraća prizor

te pastrmke, smrtno uplašene, oče, kralju nad kraljevima?

Možda zato što me je i tvoje lice, dok si, u užičkoj

bolnici krkljao posle trećeg moždanog udara,

podsetilo na mrgodno lice pastrmke što se (kao i tvoje

srce posle toliko gibanja) najzad umirila na udici

bolno zabijenoj u čeljust, a onda najednom oživela,

jednako kao i ti, u mom srcu, u ovim rečima bez dna.

 

 

OPRAŠTANjE S MAJKOM

 

 

Kao udarac teškog pečata pohodi i mene najava starosti

da mi u kobnom obilasku skupi jedra i skloni me pred burom

nadolazećeg vremena, u mir biblioteke u kojoj su knjige

postrojene kao pruski grenadiri.

 

Preterano razborito govore filozofi o stvarima koje je

teško razumeti, a još nijedna presudna reč nije izgovorena

o tajnama majčinskog prostranstva.

Bog nije mogao biti prisutan svuda, pa je zato stvorio,

tebe, majko, da legneš preko mape sveta i u cipelama

za bespuće povedeš me, kao nekad dok bejah dete, daleko

od mestâ pustih od obećanja, dalje od svakog traga.

 

U vremenu jednom što bejaše oduvek i svuda,

ne nađe svetlost lepšeg lica za sebe, ni za moje oči

prvi put otvorene na zemlji.

Ti što si se rodila istovremeno sa mnom, tri i po

kilograma ozarenja i tuge izbacila si kao đule u svet.

Ti, jedini jataku i rizničaru mojih tajni, slepe bejahu

tvoje oči, samo zato da ne vide nijednu moju nesavršenost.

Samo se s tobom moglo radovati zemaljskoj slavi, a sad kad

te Bog zauvek zadržao kod sebe, odnela si sa sobom sve ono

što sam za tebe bio.

 

Nisam ni mislio da je to moguće – postati siroče u zreloj dobi,

a opet ostati sin Večne Majke.

Ti anđele kakvog nema ni u Bibliji, ni u snovima i molitvama,

sad si drhtanje lišća u krošnjama.

Ti si ruža saronska tu u mojim grudima gde se biće

i ništavilo sastaju kao dve reke.

Ti si moje sećanje na med, toplinu i radost koja ne može

da stane ni u sunčano jutro što pali dan u kome bukte

vatre, mirišu mandarine i cimet i gore krvave bulke.

Sad kad si zemlja, prvi put te vidim iz tolike blizine,

ja, divlja životinja zadrhtala iz samog korena

koja nema više s kim podeliti ožiljke.

 

Sad kad si slobodna od tela, od duše, od želje i od straha

za mene, ostalo je ozarenje što si mi baš ti bila majka,

oh, kakva je to ušteđevina!

Sad kad si prah i kad više neće biti nikog od koga mi sleduje

praštanje i dlan na temenu, imam ruke, nemam više krila.

U zemlji sada leži tvoje telo u kome nekad ležao sam ja

i rastao unutra kao dinja, deleći s tobom krv i stareći vedro

u ljubavi tvoje utrobe, ne znajući da će to biti jedino vreme

u kome neću biti sam.

 

Niko do majke ne zna ko je njen sin i niko drugi do sina

ne spozna majku – tako ostade zapisano u spisima baštinjenim.

Pohodiću te uskoro da mi pevaš kao u detinjstvu, dugo

u popodnevnim satima, glasom izbrušenim nežnošću i patnjom.

Tek, mrtvi, saznaćemo ko smo uistinu bili, jer smrt je jezik

koji zna od čega je reka divljala, od čega su nam srca gorela.

I to me umiruje kao što se smiruje svako pobeđeno i slabo

stvorenje koje zna da mu sudba visi o volji Tvorca.

 

Sećanje na tvoj mirni, majčinski sjaj sad je meso kojim

oblažem tvoje kosti.

Nema drugog potopa do neisplakanih suza za tobom.

A jedino neisplakane suze stižu do prestolja Svevišnjega.

Nema više u ovom svetu mojih ispeglanih, tako besprekornih

belih košulja, koje si jedino ti znala da složiš u kofer

za moj daleki put.

 

Dečak dok bejah prisećam se, kadikad si me začikavala:

šta je teže – kilogram gvožđa, ili kilogram perja?

Sad znam, perje, perje je teže; perje očerupanih gusaka

što luduje u tmini nad gradom.

Ne osluškujem ja vejanje snega, nego vejanje snega osluškuje mene.

Veju pahulje na nas bedne ljude, na književnost potpuno

ispraznu, na duše naše izgladnele.

Navejava krupno pramenje kao da mu je kucnuo suđeni čas.

Pevam ovo iz groba: majko, sve moje pesme napisala su tvoja usta.

Uzmi me golim rukama i privi me na prsa kao na neku

srećnu ranu! Oživi me!

 

Густав Климт - Портрет Аделе Блох - Бауер

 

 PESMA O BRAČNIM PAROVIMA

IZ PROHLADNIH  SEVERNIH ZEMALjA

 

 

Sasušeni starci i starice

koje je zahvatila neumitna jesen,

još uvek zaljubljeni bračni parovi iz

prohladnih severnih zemalja, drže se

za koščate ruke i obilaze Beograd.

Nesumnjivo, pošteno su odradili svoj

radni vek, već su izživeli svoje živote,

godine su brzo prošle i sve što će im se

u danima koji slede dogoditi, čist je dar.

Dokoni, verovatno bogati, a možda i

pobožni, sa iznenađujućim ponosom

idu s jedne destinacije na drugu,

a ja se ne mogu oteti utisku da oni zapravo

ne idu nikuda. Obasjani prolećnim suncem,

žure se da snime sve znamenitosti grada.

Vide ono što gledaju, gledaju ono što ne vide.

Ništa za njih nije tako dovoljno nezanimljivo

da se ne bi moglo posetiti i fotografisati.

Smirene iznutra, potpuno neuzrujane,

onako mušmulasto-zgužvanih lica,

zamišljam te postarije evropske bračne parove

pred Keopsovom piramidom i grobnicama

što otimaju čoveka od prolaznosti.

Ti ljudi očigledno znaju svoju meru i kao

graditelji iz faraonskih vremena zasigurno

nisu gradili ono što nisu mogli dovršiti.

Dok mi, odlazeći prema Kalemegdanu,

lagano izlaze iz vidokruga, svraćam pogled

na jedan drugi beogradski prizor: napokon,

kraj fontane tu su i nezasitni golubovi –

uz klepet krila otimaju se o mrvice.

Mali, pernati zlikovci ne mogu znati da su im

te mrvice ostavili zaljubljeni bračni parovi

iz prohladnih severnih zemalja, što nastavljaju

da žive u tužnoj pesmi koju sam napisao

u ovaj zimski sumrak, neispavan, sklon seti,

u pogrešnoj vremenskoj zoni.

 

 

 

BAKE

 

 

Živeo sam u velikom ženskom plemenu.

Baku sam najviše voleo zato što

nikada nije čitala Dantea: baka je

samo pravila gibanicu i to joj je

bilo dovoljno: nije znala da pripadnika

službe državne bezbednosti ima i u toj

gibanici.

Bog ne postoji ako nema molitve,

kristalne čaše nema bez šampanjca, a bake

bez naćvi u kojima nas je sve zamesila

zajedno sa Lučom Mikrokozmom,

narodnim poslovicama i majčinim

mlekom.

Da nema baki, ne bi bilo očeva, Cigana,

pesnika, ni zlatnih Bitlsa, ni Branka Ćopića,

ni belih ruža.

Bake rađaju kraljeve.

Bake su maratonci koji trče kroz stepe

povesti: jer bake samo rade, rade, rade,

ne čekajući subvencije Evropske unije.

Bake kad peku štrudle, kao da peku ceo svet.

Bake su demijurzi naših kuhinja i špaiza,

krojačice kraj skrelotičnih „singerica“.

Bake imaju srca anarhista–

da su svojevremeno uzele zakon u svoje

ruke, zasigurno bi zbacile s vlasti

Staljina, Franka i Pinočea.

Bake su rođene istoga dana i godine

kad i njihovi unuci.

Bake te u mednoj dokolici grle, ali ne rukama,

jer rukama se, ništa ne može zagrliti.

Kada smo budni, istisnuti smo iz istorije –

zato u svakoj čauri spava po jedna

emancipovana svilena baba.

 

Velika je to sreća za Srbe: jer naše bake,

to su naše planine i naši planinski venci.

Bake su važnije i od sedam svetskih čuda.

Ovu zemlju bake pretvaraju u nebesa.

Razapete nad nama kao šatori, bake su

besmrtne. Iznad baki je jedino Bog.

 

 

Густав Климт - Дрво живота

 

 

PODELITE OVAJ TEKST NA: