детаљ слике: Gustav Klimt - Drvo života - КРК Арт дизајн

 

ЖЕНЕ

 

 

Увек се ваћамо близу тела на којима смо

били деца – и сваког трена почиње други

живот и увек другачије пијеш росу са тих

облих и меких магнета; увек другачије шуме

њихове крошње на којима напасаш своју душу,

свака у другачије гаћице смешта своју

величанствену задњицу; свака је другачијег

укуса, свакој другачије миришу пазуси, увек су

другачији њихови језици и ниједан ти се,

зачудо, не гади; у часу сладострашћа увек

по први пут чујеш другачији гугут, не, то више

није оно лице од јуче нежно као код деце;

кад се распали огањ и гвожђе мекано у ватри

спремно је за наковањ, судбина те котрља

да живиш за тај тренутак кад постаје се видовит;

Само женска тела што маме вампире из Глишићевих

воденица постоје да покрију твоју смрт;

И Дијана слезних прсију са луком и псима,

златом крунисана, те лови; не може се стићи

даље од женских тела, тих острва изгубљених

сред океана; саслушај, Господе, ти што посматраш

ћутке молитву овог грешника: кад све стане,

срце наставља да куца за женска тела, наше се

главе окрећу око њих, само око њих и наново

започињу ловачке хајке.

 

 

Густав Климт - Пољубац

 

 

ПЕСМА ЗА МОГ ОЦА И ПАСТРМКУ

 

Бејах дечак од можда неких седам година

кад први пут угледах голему пастрмку коју је

мој отац био уловио, мушичарећи на некој брзој,

планинској води, што говори увек различитим гласом.

И док јој се примицах руком, мислећи да је већ

савладана, та нимало припроста бештија поче жестоко

да се трза и гиба, као да је не дотиче мисао

о кратковечности - тек, мало је недостајало да ме

посече оштрим перајем; након пар минута када је

већ била мрзовољна и скоро обамрла, јер шкрге

у врелини тромог поподнева више нису увлачиле

кисеоник, могао сам да осмотрим њено елегантно

тело: пегице живих, влажних боја, избуљене очи,

крљушт сразмерно ситну; још увек кркљала је

у свом господском очају, не пристајући да је напусти

животни дах; тад у губици, зачудо, приметих још две

крупне удице што, готово урасле у месо, говораше да се

најмање два пута отимала смрти; сећаш се, мој оче,

молио сам те да је пустиш и ти си пристао када си је

видео онако укочену и самосажаљиву, као да у њеним

очима више није било места за још један залазак

сунца; зашто ми се увек изнова у свест враћа призор

те пастрмке, смртно уплашене, оче, краљу над краљевима?

Можда зато што ме је и твоје лице, док си, у ужичкој

болници кркљао после трећег можданог удара,

подсетило на мргодно лице пастрмке што се (као и твоје

срце после толико гибања) најзад умирила на удици

болно забијеној у чељуст, а онда наједном оживела,

једнако као и ти, у мом срцу, у овим речима без дна.

 

 

ОПРАШТАЊЕ С МАЈКОМ

 

 

Као ударац тешког печата походи и мене најава старости

да ми у кобном обиласку скупи једра и склони ме пред буром

надолазећег времена, у мир библиотеке у којој су књиге

постројене као пруски гренадири.

 

Претерано разборито говоре филозофи о стварима које је

тешко разумети, а још ниједна пресудна реч није изговорена

о тајнама мајчинског пространства.

Бог није могао бити присутан свуда, па је зато створио,

тебе, мајко, да легнеш преко мапе света и у ципелама

за беспуће поведеш ме, као некад док бејах дете, далеко

од местâ пустих од обећања, даље од сваког трага.

 

У времену једном што бејаше одувек и свуда,

не нађе светлост лепшег лица за себе, ни за моје очи

први пут отворене на земљи.

Ти што си се родила истовремено са мном, три и по

килограма озарења и туге избацила си као ђуле у свет.

Ти, једини јатаку и ризничару мојих тајни, слепе бејаху

твоје очи, само зато да не виде ниједну моју несавршеност.

Само се с тобом могло радовати земаљској слави, а сад кад

те Бог заувек задржао код себе, однела си са собом све оно

што сам за тебе био.

 

Нисам ни мислио да је то могуће – постати сироче у зрелој доби,

а опет остати син Вечне Мајке.

Ти анђеле каквог нема ни у Библији, ни у сновима и молитвама,

сад си дрхтање лишћа у крошњама.

Ти си ружа саронска ту у мојим грудима где се биће

и ништавило састају као две реке.

Ти си моје сећање на мед, топлину и радост која не може

да стане ни у сунчано јутро што пали дан у коме букте

ватре, миришу мандарине и цимет и горе крваве булке.

Сад кад си земља, први пут те видим из толике близине,

ја, дивља животиња задрхтала из самог корена

која нема више с ким поделити ожиљке.

 

Сад кад си слободна од тела, од душе, од жеље и од страха

за мене, остало је озарење што си ми баш ти била мајка,

ох, каква је то уштеђевина!

Сад кад си прах и кад више неће бити никог од кога ми следује

праштање и длан на темену, имам руке, немам више крила.

У земљи сада лежи твоје тело у коме некад лежао сам ја

и растао унутра као диња, делећи с тобом крв и старећи ведро

у љубави твоје утробе, не знајући да ће то бити једино време

у коме нећу бити сам.

 

Нико до мајке не зна ко је њен син и нико други до сина

не спозна мајку – тако остаде записано у списима баштињеним.

Походићу те ускоро да ми певаш као у детињству, дуго

у поподневним сатима, гласом избрушеним нежношћу и патњом.

Тек, мртви, сазнаћемо ко смо уистину били, јер смрт је језик

који зна од чега је река дивљала, од чега су нам срца горела.

И то ме умирује као што се смирује свако побеђено и слабо

створење које зна да му судба виси о вољи Творца.

 

Сећање на твој мирни, мајчински сјај сад је месо којим

облажем твоје кости.

Нема другог потопа до неисплаканих суза за тобом.

А једино неисплакане сузе стижу до престоља Свевишњега.

Нема више у овом свету мојих испегланих, тако беспрекорних

белих кошуља, које си једино ти знала да сложиш у кофер

за мој далеки пут.

 

Дечак док бејах присећам се, кадикад си ме зачикавала:

шта је теже – килограм гвожђа, или килограм перја?

Сад знам, перје, перје је теже; перје очерупаних гусака

што лудује у тмини над градом.

Не ослушкујем ја вејање снега, него вејање снега ослушкује мене.

Веју пахуље на нас бедне људе, на књижевност потпуно

испразну, на душе наше изгладнеле.

Навејава крупно прамење као да му је куцнуо суђени час.

Певам ово из гроба: мајко, све моје песме написала су твоја уста.

Узми ме голим рукама и приви ме на прса као на неку

срећну рану! Оживи ме!

 

Густав Климт - Портрет Аделе Блох - Бауер

 

 ПЕСМА О БРАЧНИМ ПАРОВИМА

ИЗ ПРОХЛАДНИХ  СЕВЕРНИХ ЗЕМАЉА

 

 

Сасушени старци и старице

које је захватила неумитна јесен,

још увек заљубљени брачни парови из

прохладних северних земаља, држе се

за кошчате руке и обилазе Београд.

Несумњиво, поштено су одрадили свој

радни век, већ су изживели своје животе,

године су брзо прошле и све што ће им се

у данима који следе догодити, чист је дар.

Докони, вероватно богати, а можда и

побожни, са изненађујућим поносом

иду с једне дестинације на другу,

а ја се не могу отети утиску да они заправо

не иду никуда. Обасјани пролећним сунцем,

журе се да сниме све знаменитости града.

Виде оно што гледају, гледају оно што не виде.

Ништа за њих није тако довољно незанимљиво

да се не би могло посетити и фотографисати.

Смирене изнутра, потпуно неузрујане,

онако мушмуласто-згужваних лица,

замишљам те постарије европске брачне парове

пред Кеопсовом пирамидом и гробницама

што отимају човека од пролазности.

Ти људи очигледно знају своју меру и као

градитељи из фараонских времена засигурно

нису градили оно што нису могли довршити.

Док ми, одлазећи према Калемегдану,

лагано излазе из видокруга, свраћам поглед

на један други београдски призор: напокон,

крај фонтане ту су и незаситни голубови –

уз клепет крила отимају се о мрвице.

Мали, пернати зликовци не могу знати да су им

те мрвице оставили заљубљени брачни парови

из прохладних северних земаља, што настављају

да живе у тужној песми коју сам написао

у овај зимски сумрак, неиспаван, склон сети,

у погрешној временској зони.

 

 

 

БАКЕ

 

 

Живео сам у великом женском племену.

Баку сам највише волео зато што

никада није читала Дантеа: бака је

само правила гибаницу и то јој је

било довољно: није знала да припадника

службе државне безбедности има и у тој

гибаници.

Бог не постоји ако нема молитве,

кристалне чаше нема без шампањца, а баке

без наћви у којима нас је све замесила

заједно са Лучом Микрокозмом,

народним пословицама и мајчиним

млеком.

Да нема баки, не би било очева, Цигана,

песника, ни златних Битлса, ни Бранка Ћопића,

ни белих ружа.

Баке рађају краљеве.

Баке су маратонци који трче кроз степе

повести: јер баке само раде, раде, раде,

не чекајући субвенције Европске уније.

Баке кад пеку штрудле, као да пеку цео свет.

Баке су демијурзи наших кухиња и шпаиза,

кројачице крај скрелотичних „сингерица“.

Баке имају срца анархиста–

да су својевремено узеле закон у своје

руке, засигурно би збациле с власти

Стаљина, Франка и Пиночеа.

Баке су рођене истога дана и године

кад и њихови унуци.

Баке те у медној доколици грле, али не рукама,

јер рукама се, ништа не може загрлити.

Када смо будни, истиснути смо из историје –

зато у свакој чаури спава по једна

еманципована свилена баба.

 

Велика је то срећа за Србе: јер наше баке,

то су наше планине и наши планински венци.

Баке су важније и од седам светских чуда.

Ову земљу баке претварају у небеса.

Разапете над нама као шатори, баке су

бесмртне. Изнад баки је једино Бог.

 

 

Густав Климт - Дрво живота

 

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: