|
|
|
ULICA DO HUMKE U REDU BROJ...  | Vladimir Radovanović | |
| |
Ulica do humke u redu broj...
Kada se doselio u gradić imao je oko šezdeset i nešto godina. Živeo je u kući broj ... u ulici koja je jedino vodila ka groblju. Tačno kilometar i sedam stotina metara, tačno toliko do prazne, neobeležene humke.
Zašto opis ovog detalja? Može zvučati morbidno. Nije morbidno. Svakog dana u isto vreme je odlazio i u isto vreme se vraćao nazad. Nijedan preskočen dan, nijedan minut kašnjenja, kao da mašina, a ne čovek to radi.
Retki su pokušavali da razmene rečenice sa njim, ali bili su učtivo odbijeni. To je izazivalo zbunjenost, podsmeh, prezir, šaptanja ali sve igre na kraju utihnule su, zaboravljene su. Nastavili su se dani, oni koji su bili i pre.
Jednom, prošao je u trenutku kada je trebao, sve je bilo uobičajeno, osim. Osim veliki koverat u levoj ruci, sa pečatom od voska na poleđini i ... Mora da je to bio poseban znak. Blesnuo je i nestao, i nikada se više nije dogodio makar i u ponovljenom obliku.
Lik je bledeo, postajao prozirniji, sa kosom boje snega...Oči koje su pratile ga, zaspale su. Koraci senke koja je hodala pored otišli su pravcem početka beskraja, a on...
Ulica duga kilometar i ... do neobeležene humke... Zvala se... Ulica? Iluzija?
|
