Улица до хумке у реду број...

Када се доселио у градић имао је око шездесет и нешто година. Живео је у кући број ... у улици која је једино водила ка гробљу. Тачно километар и седам стотина метара, тачно толико до празне, необележене хумке.

     Зашто опис овог детаља? Може звучати морбидно. Није морбидно. Сваког дана у исто време је одлазио и у исто време се враћао назад. Ниједан прескочен дан, ниједан минут кашњења, као да машина, а не човек то ради.

     Ретки су покушавали да размене реченице са њим, али били су учтиво одбијени. То је изазивало збуњеност, подсмех, презир, шаптања али све игре на крају утихнуле су, заборављене су. Наставили су се дани, они који су били и пре.

     Једном, прошао је у тренутку када је требао, све је било уобичајено, осим. Осим велики коверат у левој руци, са печатом од воска на полеђини  и ... Мора да је то био посебан знак. Блеснуо је и нестао, и никада се више није догодио макар и у поновљеном облику.

     Лик је бледео, постајао прозирнији, са косом боје снега...Очи које су пратиле га, заспале су. Кораци сенке која је ходала поред отишли су правцем почетка бескраја, а он...

      Улица дуга километар и ...  до необележене хумке... Звала се... Улица? Илузија?

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: