VUKANOVA ISPOVEST

            Oduvek su me privlačili snovi o letenju i ljudi koji ih sanjaju. Ne mogu se pohvaliti da sam u moju malu bordo beležnicu s iscrtanim sazvežđem Jarca na koricama upisala puno takvih snova. Štaviše, ne pamtim ni jedan od te vrste pre one tople junske noći u kojoj se zbilo mnogo toga neočekivanog. Utonula sam u san malo pre ponoći, tek toliko da uzburkane utiske od prethodnog dana ne prenesem u novu zoru. Pod otvorenim prozorima Beograd je takođe tonuo u svoje snove. Činilo mi se da u tom trenutku imamo malo toga zajedničkog, jednostavno Beograd je snevao po svome, a ja u skladu sa proplamsajima novog života koji je težio bekstvu izvan okvira zadatog urbanluka. Vazduh u sobi mirisao je na zasade lavande na balkonu, pa mi je uspavljivanje bilo obojeno ljubičasto-sivkastim nijansama. Odjednom shvatih da imam krila i svu slobodu koju mi ona mogu doneti. Postala sam Hirundo rustica spremna da se otisnem na moj prvi daleki let. Izletela sam iz sobe ostavljajući iza sebe spokoj noći i miris lavande. Nadletala sam dobro mi poznate predele, sela i gradove, brežuljke i udoline, šumovite i kamenite planine sve dok nisam izbila na Skadarsko jezero. Preletela sam krševitu Rumiju i kroz zastore vremena potražila poluotvoreni prozor na jednoj kamenoj palati, znatno starijoj od onih koje se danas mogu videti u Starom Baru podno Londže i katedrale Svetog Đorđa. Bio je jun leta 1208. otkada se On rodi. Znala sam to iako mi niko nije rekao. Zajedno sa toplim zracima sunca ušla sam u njegovu odaju u kasno popodne. Sedeo je za teškim drvenim stolom, s krunom na glavi i pisaljkom u ruci. Premda robustan, njegov lik bio mi je drag. Sletela sam na njegovo desno rame. Kao da me je očekivao. Pred nama je stajao pergament s koga je sastrugan tekst ispisan pre ko zna koliko vremena. Istorčarka u lastavici uzdrhta, žaleći po navici za zauvek izgubljenim redovima važnog spisa jer nema beznačajnih zapisa. Njegova ruka podno ramena na kome sam se udobno smestila, lagano se pokrenula: „Mi po milosti Božjoj kralj Dioklije, Dalmacije, Travunije, Toplice i Hvosna, a po volji njegovoj veliki knez Vukan, neka je na znanje svima koji ove redove budu čitali u budućnosti. Predosećajući končinu mojih dana, odlučih da ostavim spomen o sebi. Spremam se da napustim predragu mi Duklju kako bih dovršio delo oca mojega u slavnoj zadužbini njegovoj lavri Studenici. O meni već govore da sam onaj što gazi očevu volju, izdajnik roda, remetilac poretka, prepreka na putu ka istinitoj veri, otpadnik, klevetnik, čuvar prevaziđenog nasleđa i mnogo toga još. Zapisaće moja braća i njihova duhovna čeda i da sam bratu Stefanu oteo presto, da sam s ugarskim kraljem Emerikom i papom Inoćentijem III kovao planove samo u svoju korist, da su zbog mene Srbiju pregazili Kulinovi bosanski odredi i Kalojanovi bugarski konjanici koji su mnoštvo naroda pobili i odveli u roblje, da su posle njih na Srbiju napali novi inoplemenici oličeni zarazom i velikom gladi koji su još silovitije ubijali, sekli i boli premda bez mačeva i kopalja, da se Srbija do vrha ispunila leševima koje su grobari u očaju trpali u prazne žitne rupe. Da se sve to dogodilo zbog mojih grehova, moje želje da se uzdignem mimo njegove volje.

Вукан Немањић, најстарији син Стефана Немање

Majčice moja, i danas se živo sećam sabora u Rasu 1196. i tvog pogleda koji si mi uputila pošto su ti navukli monašku rizu i proglasili te za neku novu Anastasiju, meni nepoznatu. Htela si mi reći da budem hrabar i da viteški i časno prihvatim to što je on mnogo mlađeg Stefana, sevastokratora i carskog zeta, proglasio za velikog župana i naslednika prestola, dok kneza Vukana blagoslovi i postavi ga za velikog kneza, i odeli mu dovoljno zemlje. Ne beše mu važno to što sam ja provrođeni sin, kao što nikada nije mislio o tebi i potrebama tvog tela i srca. Mi smo postojali tek da bismo služili njegovoj veličini. Naša žrtva je bespogovorno i bešćutno ugrađena u temelje zidanice koju je on osmislio i gradio. Plakao sam u istoj ovoj odaji, skriven od svih, kada su mi glasnici doneli vest da si se upokojila u manastiru. Tvoje plemenito srce nije izdržalo. Nije mnogo vremena prošlo kada je na kapije moga doma zakucala ojađena Evdokija. Možda bi neko mogao pomisliti da sam je mrzeo jer je upravo ona Stefanu donela titule i počasti i s njima nasleđe prestola. Bog mi je svedok da sam je oduvek voleo bratskom ljubavlju i saosećao s njom jer i ona beše tek jedna od nas – dobra samo dok donosi korist. Prema njoj sam postupio kako dolikuje bratu, onako kako bi to i ti učinila u tvojoj dobroti i krotosti. I slavio sam Boga što te je uzeo da ne gledaš ni njenu, ni moju patnju. A onda me je guja osvetničkog besa sveg obuzela i ja sam se podigao na brata moga i sina tvoga...” Na tom mestu Vukan je zastao, spustio pero i zario glavu u ruke. Jecao je nekoliko časaka. Spustila sam se na pergament i kljunom skupljala njegove suze kako ne bi razlile skupo mastilo i uništile trag njegov o njemu. Potom je nastavio: „Za mene si uvek bila i zauvek ćeš biti moja mila majčica. Zaklela si se Rastkovom kolevkom da nikad nećeš odati tajnu mog rođenja, ni mesto, ni godinu, ni ono drugo mnogo važnije. Zaklinjem se uspomenom na tebe, svojim životom i čašću mojih sinova da ni ja o tome nikada neću ni reč prozboriti. Pobedio nas je. Ostali smo verni njegovim zemaljskim zadužbinama i sećanju na davnu ljubav koju smo od njega jednom primili. Ja mu dugujem i život, svoj i svoje dece. Majčice, raduje me to što ću svoje poslednje dane provesti kraj tvog groba dovršavajući njegovu zadužbinu. Znam da i ti tako želiš.” Ustao je od stola i prišao prozoru. Zagledao se u rumene morske nedoglede uzburkane zracima ponirućeg sunca.     

PODELITE OVAJ TEKST NA: