ВУКАНОВА ИСПОВЕСТ

            Одувек су ме привлачили снови о летењу и људи који их сањају. Не могу се похвалити да сам у моју малу бордо бележницу с исцртаним сазвежђем Јарца на корицама уписала пуно таквих снова. Штавише, не памтим ни један од те врсте пре оне топле јунске ноћи у којој се збило много тога неочекиваног. Утонула сам у сан мало пре поноћи, тек толико да узбуркане утиске од претходног дана не пренесем у нову зору. Под отвореним прозорима Београд је такође тонуо у своје снове. Чинило ми се да у том тренутку имамо мало тога заједничког, једноставно Београд је сневао по своме, а ја у складу са пропламсајима новог живота који је тежио бекству изван оквира задатог урбанлука. Ваздух у соби мирисао је на засаде лаванде на балкону, па ми је успављивање било обојено љубичасто-сивкастим нијансама. Одједном схватих да имам крила и сву слободу коју ми она могу донети. Постала сам Hirundo rustica спремна да се отиснем на мој први далеки лет. Излетела сам из собе остављајући иза себе спокој ноћи и мирис лаванде. Надлетала сам добро ми познате пределе, села и градове, брежуљке и удолине, шумовите и камените планине све док нисам избила на Скадарско језеро. Прелетела сам кршевиту Румију и кроз засторе времена потражила полуотворени прозор на једној каменој палати, знатно старијој од оних које се данас могу видети у Старом Бару подно Лонџе и катедрале Светог Ђорђа. Био је јун лета 1208. откада се Он роди. Знала сам то иако ми нико није рекао. Заједно са топлим зрацима сунца ушла сам у његову одају у касно поподне. Седео је за тешким дрвеним столом, с круном на глави и писаљком у руци. Премда робустан, његов лик био ми је драг. Слетела сам на његово десно раме. Као да ме је очекивао. Пред нама је стајао пергамент с кога је саструган текст исписан пре ко зна колико времена. Исторчарка у ластавици уздрхта, жалећи по навици за заувек изгубљеним редовима важног списа јер нема безначајних записа. Његова рука подно рамена на коме сам се удобно сместила, лагано се покренула: „Ми по милости Божјој краљ Диоклије, Далмације, Травуније, Топлице и Хвосна, а по вољи његовој велики кнез Вукан, нека је на знање свима који ове редове буду читали у будућности. Предосећајући кончину мојих дана, одлучих да оставим спомен о себи. Спремам се да напустим предрагу ми Дукљу како бих довршио дело оца мојега у славној задужбини његовој лаври Студеници. О мени већ говоре да сам онај што гази очеву вољу, издајник рода, реметилац поретка, препрека на путу ка истинитој вери, отпадник, клеветник, чувар превазиђеног наслеђа и много тога још. Записаће моја браћа и њихова духовна чеда и да сам брату Стефану отео престо, да сам с угарским краљем Емериком и папом Иноћентијем III ковао планове само у своју корист, да су због мене Србију прегазили Кулинови босански одреди и Калојанови бугарски коњаници који су мноштво народа побили и одвели у робље, да су после њих на Србију напали нови иноплеменици оличени заразом и великом глади који су још силовитије убијали, секли и боли премда без мачева и копаља, да се Србија до врха испунила лешевима које су гробари у очају трпали у празне житне рупе. Да се све то догодило због мојих грехова, моје жеље да се уздигнем мимо његове воље.

Вукан Немањић, најстарији син Стефана Немање

Мајчице моја, и данас се живо сећам сабора у Расу 1196. и твог погледа који си ми упутила пошто су ти навукли монашку ризу и прогласили те за неку нову Анастасију, мени непознату. Хтела си ми рећи да будем храбар и да витешки и часно прихватим то што је он много млађег Стефана, севастократора и царског зета, прогласио за великог жупана и наследника престола, док кнеза Вукана благослови и постави га за великог кнеза, и одели му довољно земље. Не беше му важно то што сам ја проврођени син, као што никада није мислио о теби и потребама твог тела и срца. Ми смо постојали тек да бисмо служили његовој величини. Наша жртва је беспоговорно и бешћутно уграђена у темеље зиданице коју је он осмислио и градио. Плакао сам у истој овој одаји, скривен од свих, када су ми гласници донели вест да си се упокојила у манастиру. Твоје племенито срце није издржало. Није много времена прошло када је на капије мога дома закуцала ојађена Евдокија. Можда би неко могао помислити да сам је мрзео јер је управо она Стефану донела титуле и почасти и с њима наслеђе престола. Бог ми је сведок да сам је одувек волео братском љубављу и саосећао с њом јер и она беше тек једна од нас – добра само док доноси корист. Према њој сам поступио како доликује брату, онако како би то и ти учинила у твојој доброти и кротости. И славио сам Бога што те је узео да не гледаш ни њену, ни моју патњу. А онда ме је гуја осветничког беса свег обузела и ја сам се подигао на брата мога и сина твога...” На том месту Вукан је застао, спустио перо и зарио главу у руке. Јецао је неколико часака. Спустила сам се на пергамент и кљуном скупљала његове сузе како не би разлиле скупо мастило и уништиле траг његов о њему. Потом је наставио: „За мене си увек била и заувек ћеш бити моја мила мајчица. Заклела си се Растковом колевком да никад нећеш одати тајну мог рођења, ни место, ни годину, ни оно друго много важније. Заклињем се успоменом на тебе, својим животом и чашћу мојих синова да ни ја о томе никада нећу ни реч прозборити. Победио нас је. Остали смо верни његовим земаљским задужбинама и сећању на давну љубав коју смо од њега једном примили. Ја му дугујем и живот, свој и своје деце. Мајчице, радује ме то што ћу своје последње дане провести крај твог гроба довршавајући његову задужбину. Знам да и ти тако желиш.” Устао је од стола и пришао прозору. Загледао се у румене морске недогледе узбуркане зрацима понирућег сунца.     

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: