detalj slike: iz arhive autora

ČOVEK JE TRAGANjE NA ZEMALjSKOM PUTU

Milica Jeftimijević Lilić

Milica Jeftimijević Lilić rođena je u Lovcu kod Banjske, na Kosovu i Metohiji. Magistar je filoloških nauka. Do nedavno bila je urednik u Radio televiziji Srbije u Redakciji digitalnog programa, a pre toga je devet godina radila kao urednik u Redakciji za kulturu, gde je ostvarila impozantan broj emisija i priloga iz oblasti kulture, književnosti i nauke o književnosti.

2003. godine snimila je serijal „Usudom razvejani“ o sudbini poznatih srpskih pisaca sa Kosova i Metohije proteranih otuda: Pera Stefanović, Radoslav Zlatanović, Danica Andrejević, Mirko Žarić i drugi.

Saradnik je mnogih časopisa i član nekih žirija. Objavila je 28 knjiga poezije, proze, književne kritike, a tu su i izbori poezije na srpskom i drugim svetksim jezicima.

Dobitnik je brojnih nacionalnih i internacionalnih nagrada i priznanja. Zastupljena je u više nacionalnih i internacionalnih antologija poezije, zbornicima i panoramama poezije. Pesme su joj prevođene na: ruski, italijanski, engleski, francuski, arapski, mađarski, turski, bugarski, makedonski, nemački, azerbejdžanski, švedski, poljski, rumunski, romski, slovački i druge jezike. Kritike na: engleski, arapski, italijanski, španski, makedonski, romski...

Član je udruženja književnika Srbije. U periodu od 2011. do 2014. bila je potpredsednik Udruženja srpskih pisaca. Zamenik je direktora onlajn magazina Balkan In. Stručni je savetnik u italijanskoj asocijaciji za diplomatiju i pravo ICDJ (International council for diplomacy and justice), sa sedištem u Rimu. Član je Udruženja književnika „Sedmica“ u Frankfurtu i Međunarodnog udruženja likovnih umetnika i književnih stvaralaca - Farben international sa sedištem u Frankfurtu.

Imali smo zadovoljstvo da razgovaramo sa Milicom nakon održane promocije njene knjige na italijanskom i engleskom jeziku Il voto di Penelope.

 

 Balkan IN AVGUST 14 2021 - Beograd

 

Šta je proces stvaranja poezije za vas? Traženje ili saopštavanje spoznatog?

 

Vrlo zanimljivo pitanje, a odgovor ne može biti jednostavan. Mnogo je teorijskih knjiga napisano o stvaralačkom procesu, o psihologiji stvaranja, no, bez vlastitog isksutva se ne može sa sigurnošću znati šta stoji iza teorija koje su pisali oni koji ga, možda, nemaju ili samo pretpostavljaju da se stvari tako odvijaju. Možda bi odmah trebalo reći, i jedno i drugo. Kad se pogleda napisana pesma, sada već mogu reći i moje brojne knjige, ja sam stalno tragala za odgovorima na mnoga pitanja, pa i to, ključno pitanje, ko sam, a zapravo sam pišući saopštavala spoznato, onu celovitost bića koju sam pesmom oktirivala i na kraju je poezija dala najpotpuniji odgovor na to pitanje, ko sam.

 

 

Da bi nastala pesma

Čitav se kosmos uskomeša

Putevi mnogi se otvore,

Preusmere se tokovi događaja,

Dese se čak i neke smrti

Da bi krenuo život pesme

 

(Recimo smrt Lenke Dunđerske i pesma Santa Maria della salute, i neke moje, svakako).

 

Međutim, u mnogim mojim pesmama bilo je (kao i u dobrom delu svekolike umenosti) i nešto od onoga što je, kako se ispostvaljalo, bilo proročko, nešto je u toku stvaranja unapred zanalo šta dolazi i stihovi koji su za mene prvenstveno imali smisla u kontekstu pesme, su zapravo bili šifra za odgonetanje moje duše ili čak sudbine.

 

Prva pesma koju sam objavila u listu “Jedinstvo” pod naslovom Nevidljivi val, sadrži moju kompletnu poetiku koja se kasnije formulisala. Navešću i jednu svoju priču koja, možda, najbolje ilustruje ovaj proces. Priča se zove Đavolovo pismo, u njoj stariji čovek iz dokolice počinje da pravi ukrštenice. Odjednom mu padne napamet da primeni koso čitanje i on, zapravo, otkriva sve o sebi, čak i dan vlastite smrti. Htela sam, zapravo, da kažem, da u nama postoji to kolektivno nesvesno znanje koje nam se kroz proces stvaranja razotkriva, koje sam, takođe, definisala kao sveznanje, pišući na sličnu temu o poeziji Bratislava R.Milanovića.

 

Podsetimo da Frojd kaže:

"U nesvesnom ništa se ne završava, ništa ne prolazi, ništa se ne zaboravlja. Znači sve je tu, treba ga samo potražiti, osvetliti, osvestiti."

 

A u knjizi “Putopis kože”, SKZ, 2004. postoji pesma Indigo duše u kojoj govorim o tom moranju da se kaže to nešto što je već u nama a što praktični život potiskuje, zato poezija traži osamu, poniranje u sebe:

 

Gunđa melodija nerođenog stiha

Utihnuta, prosuta kroz vene,

zove me, udvaja se, remeti mir

disanja ritam sluti je i traži

hitro je noge preskaču u trku

do novog jutra, predaha il’ nesna

do plodnog časa susreta sa sobom

kad leđa svemu okrenem nehajno

kako bih bolje svoj ime čula

 

Iz prapostanja traže moje lice

Da zacrta se u Indigu Duše

Što primismo je na kraju početka -

Odgovor čuvan u iskustvu pretka!

 

Za čime je tragala Milica Lilić, pa je posegnula za poezijom?

Za odgonetanjem tajne postojanja, života kao nepoznanice i sopstvenosti kao potpune enigme. Sve je to počelo vrlo rano, uočavala sam jedan nesklad između onoga što se proklamuje kao život i onoga kako se živi, kolika su odstupanja od pravila, videla sam borbu ljudi sa samima sobom, pa se i meni to razotkrilo kao bojno polje na kojem se moram izboriti sa onim šta jesam i šta se od mene očekuje.

Imala sam na umu misao Dostojevskog, Čovek je na zemlji biće koje se tek razvija, te prema tome nije završeno, nego prelazno biće... Želela sam da budem biće koje je zaokruženo, a neskromno mogu reći da sada to i jesam.

Osećala sam da sam u mnogo čemu drugačija. Prvo sam smatrala to nekim svojim defektom. Videla sam da ne mislim i ne postupam kao većina i skrivala sam tu svoju „drugačijost“ da bih se uklopila, da bih bila prihvaćena. No, nije išlo, nije prijalo. Morala sam da istražim šta je to što se duboko u meni skriva, što je imalo neku silinu koja je tražila da bude oblikovana i iskazana.

Prvi pokušaji nisu bili ohrabrujući. Budući da sam bila veliki čitač od kad znam za sebe, to što bih pročitala kao produkte svoje početničke avanture pisanja, nije bilo na nivou očekivanog. I to je bilo bolno, rađalo je nezadovoljstvo sobom. Čudilo me je kako je moguće da rezultat nije bolji s obzirom na uloženi trud. No, bila sam mlada i nisam shvatala da fali životno isksutvo koje najbolje iskleše um i karakter i koje je presudno za umetnički razvoj, što se kasnije i potvrdilo.

Moja pesma Hologram bitka, koja je u mojoj novoj knjizi “Kodirano znanje”, (objaviće je Besjeda iz Banjaluke), daje odgovor:

 

One, pesme, oduvek bile su tu

Postavljene iznutra

Ko tablica Mendeljejevog sistema –

Isprogramirana struktura bića

Svetlosni hologram bitka.

Nisam ih mogla zaobići

Ne regisrtovati.

 

Nije me zaobići moglo:

Poniranje u bezdan sebe,

Prepoznavanje strukture bića

Ma kako oglušivala se

Tražila viši smisao u Drugom

Nipodaštavala domete Sopstva.

 

No, svedočiti lična otkrića

Makar i beznačajna bila,

Što često isijavala su,

Iz tmine izvlačila i most bila

Između mene i sveta

(Od kojeg sad bih što dalje)

Ta mala prosvetljenja –

Ta popunjena polja

Unapred Date Strukture Bića,

Znak svrhe svete su

I njenog ispunjenja

Darovana za spoznaje

Čudesnog vaznesenja –

Nakon bitaka stalnih,

Zabluda il’ otrežnjenja –

Put moj bila su,

Te pogled unazad

Sve pojašnjava

Ugao viđenja menja.

Kakva su vaša promišljanja na temu smisla postojanja, i u krajnjoj liniji, da li ste pronašli odgovor na pitanje, šta je to čovek?

To je neminovno, baviti se tim temama, no, niti je smisao nešto što je strogo definisano, fiksirano, niti je čovek konstanta, datost, nešto što se ne menja. Onaj elementarni smisao, imati porodicu, prijatelje, biti uspešan - to da, ali onaj unutarnji smisao bića je mnogo složeniji, i nije ga lako naći niti ostvariti, jer kad stignete do jedne tačke koju ste smatrali vrhom svoje ostvarenosti, to jest ispunjenog smisla, Vi ste odjednom prazni kao da ništa niste postigli i morate sve iz početka:

 

Vraćam se sebi

Ko putnik s duge plovidbe obali,

Preko hermeneutike,

Razumevanja i tumačenja teksta

I pravo u središte sebe

Te s nevericom pitam,

Gde sam to bila,

Stranstvovala, od obala bića

Zalutala neosetno

Noseći breme svakodnevlja

Pozobanih sati

Što minuše mimo uma

Tek nožem šarajući grafite prolaznosti

A mnoštvo misli, reči

Pregaženih u trku

Ko biseri kad kliznu

Niz prsa padajući

Sve je nestalo bez eha

Taj mrtvi deo mene

Neosvetljene...

 

 

Umetnik se zato ne zadrži samo na jednom delu, već u sebi pronalazi nove izvore, nove izazove, pa na kraju, i nove praznine koje ga gone da istražuje, da dolazi do neočekivanih spoznaja i samospoznaja i da opet iskušava svoje stvaralačke moći. Ja sam za taj povratak sebi, našla izraz sebeizvir, jer sve je u nama, i ono što smo dolaskom na svet doneli u svom biću i ono šo smo iskustvom i učenjem uneli u sebe, i to se onda sjedinjeno i amalgamisano vraća kroz umetničko delo, poeziju, sliku, muziku...

Na kraju, otkrila sam da su reči veliko i otvoreno more koje me poziva da stalno zaronim duboko i da tamo pronalazim kristale duha, da ih oblikujem, nižem i da me to uvek iznova obnavlja i leči. Pronašla sam lepotu i mogućnost ne samo da uživam u njoj već i da je stvaram. Dovoljno jak smisao da mu se posveti ceo život!

 

Što se poimanja o čoveku tiče, u pesmi Šifra poslužila sam se rečima Karla Jaspersa, „Čovek je sam sebi šifra“, što je sasvim tačno. U ovim godinama imam mnoge odgovore i umem da odgonetnem tu šifru sopstva. Uostalom, davno sam napisala pesmu Uspostavljanje bića, u kojoj razvijam tu temu, to moranje da čovek konstituiše sebe, svakodnevno, uvek iznova.

Dakle, da uprkos karakteru i nastojanju da bude ceo, stabilan, to tanano biće u njemu treperi i mogu ga poremetiti mnoge stvari, naročito tragični događaji kakve mi na ovom balkanskom tlu proživljavamo. Kao i u ličnom životu. A, uostalom, Martin Hajdeger je zapisao da: „Definicija suštine čoveka nikad ne predstavlja odgovor nego suštinsko pitanje“.

 

Zapravo, sve to je već sublmirano u rečima Isusa Hristosa, (Jevanđelje po Jovanu), „Ja sam Put, Istina i Život“... Eto to je čovek, traganje na zemaljskom putu kojim se kroz Život ostvaruje u dobru ili ga poriče ovaploćujući se kao Istina, Jedno i neponovljivo bivanje. Trudila sam sa da, osim što mi je ta osobina voljom Gospoda u dobroj meri urođena, da stalno budem na putu dobra i istine.

 

Može li jedno da obznani sve

Ukupnost Bića, sintezu ljudskog

Ko voda u čaši,

okeanu što istost znači, suštinu.

Čovek je tamno dno zemljino

Iz kojeg vatra bije

Ali i muk se sav sabije

I vuče ga u ponor,

Iz njega stalno izranja

I preti da ga slomi.

 

Tanano biće ko jasika

Enigma oduvek sebi

I sav je život nedovoljan

Da to se spozna, otkrije.

Rođenjem samim određeno,

Ljudsko biće nikad nije

Istost, jedno,

Uvek drugačije

Biva iz časa u čas,

Život celi,

Sve ga menja, oblikuje...

 

Iz Vaše rane faze stvaranja primećujemo da ste progresivno počeli da se u umetnosti ostvarujete iz bola. To nije neuobičajeno, ali nas zanima da čujemo nešto više o tom procesu, kako ste Vi svoje nemire prevodili u umetnost?

Njegoševski rečeno, „Udar nađe iskru u kamenu, bez njega bi u kam očajala...“

Udar je zaista bio silovit, neočekivan. Život je ustupio mesto smrti. Trebalo je naći odgovor na to, zašto se umire kad nije vreme. Zašto čovek nestaje kad je u punoj snazi. Zašto je na moj i život moje porodice, odjednom, pala ogromna rampa koja je prekinula dotadašnji tok. Mnogo tišine u glasnosti smrti.

Druga iskušenja koja su pratila iznenadni gubitak supruga, tražila su snagu i akciju. Dan je proticao u borbi sa svakodnevnim životom a noć u borbi sa prazninom života u preglasnim kricima duše i misli koje se nisu mogle zauzdati. Proživela sam ono što je Kavafi uneo u svoju pesmu:

 

„Poći ću u neku drugu zemlju, poći ću do drugog

mora.

Naći će se drugi grad bolji od ovog.

Svaki moj napor je ovde proklet, osuđen;

i srce mi je – kao leš – pokopano.

Dokle će mi um ostati u ovoj tmini.

Kud god da skrenem pogled, kud god da pogledam,

crne ruševine svog života spazim, ovde.”

                                                              (Kavafi)

 

Poezija se, srećom, oglasila spasonosno. Iako sam ja već bila potvrđeni stvaralac, prevashodno kao tumač literature i pesnik, moj pravi stvaralački impuls tek tada provaljuje iz mene svom snagom i ja tek od tad, dakle posle 1992. godine, pišem prave snažne pesme. Nedugo potom dolaze i veliki istorijski lomovi, koji bogate moj imaginativi svet i traže odgovre u vidu poezije. Najzad, i napuštanje kuće u Prištini i menjanje sredine, što sve odjekuje u mom pisanju, i srećom daje dobre rezultate sudeći po načinu na koji sam ovde bila prihvaćena, objavljivanje knjiga, nastupi pozitvine kritike...

 

Uroni svesno u novi čas smrti što ti se lepljivo hvata daha,

Obnažena, ničim neskrivena kroz vrat dana, telo veka, uzima maha.

Stegni je rukama, odmeri snagu, otmi je zrakom što joj izmiče,

Sačuvaj zgranutog uma bistrinu i uzrasti do pesme nad odrom.

Jovovski dubi trag samosaznanja

Sve nauk skriven u potaji ima.

Ponesi pepeo kao tvoji pre, kad raseljeni bežahu pred hajkom,

Urasti u novi smisao Doma, obnovljen odazovi se sebi...

 

Moja stalna žeđ za znanjem, učenjem terala me je da istražujem a Beograd je imao šta da ponudi i ja sam se oporavljala, bogatila sebe i svoj umetnički iskaz. Bila sam vrlo često u žirijima i tako je mnogo knjiga dolazilo do mene, kao i susreti sa umnim ljudima koji su odnosom prema meni potvrđivali da sam na dobrom putu, na putu ozdravljenja i samoostvarenja.

 

To Vaskrs ciklično biva –

 

Vineš se podignut rukom

Blaženog ispunjenja

Susretom jednim

Da slaviš moći htenja

Onoga ko pomno prati

Klonuća i Uspenja –

Te opet životu vrati.

 

Na šta reaguje Vaše biće, šta Vas otvara?

 

O, mnogo toga, i to je jedan blagoslov od Boga, dao mi je visoki registar frekvencija na koje moje biće rezonira. U globalu, to je lepota, u dodiru sa lepotom sve u meni oživi, ozari se i transformiše. Zato su knjige u mom detinjstvu bile moj najverniji pratilac, tu sam nalazila toliko lepote koju nisam videla oko sebe.

Naravno, lepota sveta me je uvek fascinirala, ljudskog lica, takođe, ali ona duhovna lepota je bila još snažniji podsticaj i verujem da me je to najviše oblikovalo i usmeravalo. Lepota ljudske misli, reči, duhovnih sadržaja u koje spada i muzika koja je izuzetno važna za mene. Imam i pesmu na tu temu.

Moram reći, da se nekada mnogo više držalo do onoga šta i kako se kaže, pa i moji roditelji su držali do toga i ja sam to usvajala. Kod nas je postojao običaj da se na slavama domaćini biranim rečima obraćaju gostima i zahvaljuju im i ja sam taj obrazac i nesvesno usvojila, i kad je došlo vreme da pred publikom govorim ja sam već imala model, stav i svest o tome šta treba reći. Stoga je temizovanje reči u mojoj poeziji, prirodno i nužno, mnogo je pesama koje oslikavaju reč kao moćnu polugu u kreaciji umetničkog dela.

 

Dođu mi odnekud reči

Blistavi korali živi,

i traže da ih nižem

u dan udenem sivi

da plane i on sjajem

od kojeg plane duša

kad otvori se vrelo

posle predugih suša…

 

 

Pored ljubavne poezije, kod Vas je jednako zastupljena i rodoljubiva, zapravo je možemo definisati kao kosovko pevanje. S obzirom na to da ste sa područja Kosova i Metohije, šta za Vas znači zarobljena istorija na prostoru koji se otima, svetinje kojima se trguje, zemlja koja je po prirodi stvari multietnička, a sada, nasilno, skoro u rukama samo jednog naroda, uz male izuzetke?

Svedoci smo, nažalost, da se svetska istorija ispisuje na koži malih naroda, tako se potom uz pomoć „velikih“ stvaraju nove države da bi prvenstveno služile njihovim ciljevima. Da bi se najmoćniji obračunali potkusurivanje se vrši zemljom i sudbinom malih naroda, njihovom istorijom, u ovom slučaju našom, svim onim što označava trajanje u vremenu. Srpsku istoriju koja traje više od 7 529 godina, kroji zemlja koja čije postojanje traje tek nekoliko stotina godina, što je potpuni apsurd.

Živeći tamo svedočila sam da narodi uvek mogu da nađu zajednički jezik, da ih isto podneblje zbližava, daje im slične karakteristike. Tako su i srpski i albanski narod opstajali dok im oni veliki ne bi dali signal za nešto što će prvo njima doneti korist, i hteli ili ne uđu u to zmijsko kolo.

Kad se osveste od opijenosti kako ih štiti najmoćnija zemlja biće prekasno. Zna se da na Zapadu sve ima cenu i to veliku. Albanci će morati, pre ili kasnije, da plate taj veliki dug. Ima izreka,“ Ne raduj se Šveđanima ni kad ti darove nose“. No, to nije naš problem, naš je da u postojećim okolnostima zaštitimo svoje kulturno, materijalno i duhovno nasleđe.

Smešni su pokušaji da se srpski manastiri predstave kao njihovi kad su na zidovima tih manastira srpski ktitori, iako sam i to videla u okruženju, da su prekrečeni, kako bi se sakrila istina. Još smešniji su napori da se praistorijski tragovi njima pripisuju, pa ceo svet nije slep niti uvek naklonjen obmanama. Mnogi svetski naučnici iznose činjenice koje to najdirektnije opovrgavaju.

No, mi smo prevashodno dužni, da svako na svoj način, svedočimo istinu. Gotovo svi pesnici i književnici sa Kosova i Metohije pišu svesni nužnosti da se sačuvaju srpski toponimi, istinite priče i istorijske činjenice.

Ja, takođe. Moja poezija jeste velikim delom, baš to, kosovskometohijsko pevanje, tu je najviše poema u kojima je spojeno dokumentarističko i lirsko, knjiga „Putopis kože“, to potvrđuje kao i spev „Čaranje“ koji je baš to, poetizovana srpska istorija, sa najdubljim osvrtom na prilike u našem zavičaju.

 

AKO TE OTUĐE

 

"Smrt moja zavisi od pevanja ptica

A nemam ja doma ni imena"!

Sad kad izmakla sam snajperu,

Komšijskoj kami,

Nahuškanoj hordi

Smrt moja je nebitna,

Nebitnija od titraja senke

Pod Mesecom

Što nad svima je,

Jer moje ime bez tvog ne opstaje

Nit' moje bilo bez tvoga se čuje

Nit' um moj bez tebe umstvuje,

„Kosovo ravno, rano krvava.“

 

Ako te otuđe, zamreće

Molitve apostola pred Tvorcem,

Oslepeće Trojeručica svevida

A progledaće Dečanski

Da zlo vidi.

 

 

Ako te odseku,

Nećemo zaceliti ko ruka Damaskinu

Jer nema sile da tu ranu spoji.

Ako te otuđe, Kosovo,

Nikada više nećemo biti svoji, celi

Niti će biti isti svemir vasceli.

 

U Udruženju književnika ste, pre neki dan, predstavili knjigu izabranih pesama „Il voto di Penelope“, koja je na engleskom i italijanskom, objavljena u Italiji, u prevodu sa engleskog (prevodioci sa srpskog bili su Lazar Macura i Denisa Kondić) od strane Klaudije Pičino, jedne od najpoznatijih savremenih svetskih pesnikinja.

Tom prilikom uručena Vam je i nagrada za uspešnu karijeru u vidu medalje, Premio ala carriera „Citta del Galateo“, kulturne asocijacije Verbumlandiart, što ukazuje na to da se Vaša poezija u Italiji visoko kotira. Sudeći po desetinama nagrada koje ste dobili u svetu, stiče se utisak da ste u svetu priznatiji nego o svojoj zemlji…

 

Možda na prvi pogled izgleda tako, mada ne mogu biti nezadovoljna nagradama koje su mi i ovde dodeljene, a posebno publikom koja me verno prati, što mi je, zapravo, glavna nagrada jer pokazuje da ono što radim odjekuje u drugima. Pomenula bih da su moje književne večeri, recimo na Kolarcu, uvek bile maksimalno posećene, potom u sali Crkve Svetog Marka koja je zaista velika, takođe.

 

Vrlo sam zahvalna prevodiocima moje poezije, posebno izvanrednoj pesnikinji i vrlo cenjenoj u svetu Klaudiji Pičino, koja se postarala oko svega vezanog za knjigu. Ona je, takođe, i ovde poznata, ima knjige na srpskom jeziku, kao i Ređini Resta koja svojim konkursima afirmiše savremeno stvaralaštvo pesnika iz celog sveta.

 

Napominjem da je ovo moja druga knjiga objavljena u Italiji. Prethodno je 2015. objavljena Il fuoco ei verobo/ Vatra i slovo u izdanju CECOP edizioni. Koristim priliku da se zahvalim svima koji mi na taj način ukazuju poštovanje. Međutim, ukusi su različiti i svako bira prema svom nahođenju.

Znamo svi da je naša kulturna scena ozbiljno klanovski isparcelisana i da se stvari odvijaju po nepisanim pravilima. Ja nisam propagator ničijih ideja (mnogi pesnici su se tu ozbiljno potrudili u afirmisanju pojedinih ideologija/ globalizam, feminizam, homoseksualnost/ antisrpski stav...) te shodno tome nisam na „prvoj borbenoj liniji“, ali to je moj izbor, biti svoj sa svim posledicama takvog stava.

Srećom, svet je iz nekog razloga prihvatio moje stvaralaštvo te sam se sticajem okolnosti, ili najzad i milošću sudbine, našla u klanu ozbiljnih ljubitelja vrednosti poezije i to mi je vrlo lepa satisfakcija.

 

Ne možemo a da ne primetimo da ste imali dobar odaziv publike i ovom prilikom, a da osim u “Politici“, Radio Beogradu i „Jedinstvu“, vest o Vašem uspehu nije bila vredna pažnje, čak ni u nacionalnoj televiziji RTS, u kojoj ste proveli petnaest radnih godina kao urednik složenih projekata. Kako to tumačite, ako znamo da se tamo u njihovim emisijama iz kulture nađu i oni sa znatno manjim književnim referencama?

Da, to je lepo zapažanje. Meni je to što sam bila u RTS-u, minus, a ne plus, tako se ispostavilo. Ipak, to više govori o njima nego o meni. Da sam ja kojim slučajem tamo, a da je neko iz redakcije, na strani tako lepo prihvaćen, ja bih s velikom radošću to objavila, napokon, radi se o nekome iz Srbije.

No, srećom, prave vrednosti uvek sebi prokrče put. U odnosu na svet koji je to rekao za moju poeziju, prevodima mojih knjiga koje izlaze u svetu, pesama i kritika na, bezmalo, trideset svetskih jezika, izborom moje poezije za antologije svetskog pesništva, uključivanjem mog mišljenja kroz rad inostranih žirija, intervjuima i, naravno, nagradama, od Italije, Nemačke, Turske, Bugarske, Rumunije do Indije i Meksika, ne dopušta mi da se osvrćem na male lokalne pakosti.

Svojevremeno je Čedomir Mirković na Kolarcu rekao šta je trebalo o mom raznolikom stvaralačkom angažmanu i to mi je dovoljno. On je svakako znao šta je šta. A poziv pokojnog akademika Vladete Jerotića da pišem pogovor za njegovu knjigu, “Izazovi i odgovori“, kao i ono što je o mom delu rekao na proslavi jubileja, mog obeležavanja četrdesetogodišnjice književne karijere, dovoljan je razlog da se osećam zadovoljno i prihvaćeno.

Najzad, moji bivši studenti sa Univerziteta u Prištini, koji su sada i sami stvaraoci, pišu mi da su ponosni na mene, potvrđuju da je vredelo boriti se.

 

Pored novog rukopisa pesama, šta ste još pripremili za sajam knjiga koji bi trebalo da se održi u septembru?

Tu je knjiga mojih sto izabranih ljubavnih pesama pod nazivom „Moje najljubavnije „ skupljenih iz svih mojih knjiga, kao i nove. Pesme su sada u sasvim novom kontekstu i biće zanimljive za tumačenje mog odnosa prema ljubavi kao najvećoj pokretačkoj sili. Recenzije su pisale prof. dr Mirjana Stakić i pesnikinja i esejistkinja Verica Tadić. Izdavač je beogradska ugledna izdavačka kuća „Alma“.

Pored toga, pred čitaocima će se naći i jedan izbor iz mojih književnih kritika, recenzija i naučnih radova na razne teme. Recenzent je književni kritičar Vidak Maslovarić a izdavač će biti Književna radionica „Kordun“ čiji vlasnik je naš poznati književnik i slikar Ilija Šaula.

 

Kakvu poruku biste sa ovim rezultatima i iskustvom mogli dati nekome ko je tek zakoračio u književne vode?

Samo hrabro i strpljivo, verujte sebi, osluškujte glas sopstvenog bića, radite vredno i ne odustajte od željenih ciljeva.

Hvala na pažljivo izabranim pitanjima i ustupljenom prostoru u Balkan in - u.

 

Razgovor vodila Dragana Lilić

Izvor: BALKAN IN

PODELITE OVAJ TEKST NA: